Četvrtak, 4. april 2024. godine, dan kada je, ispod vrha Rožnja, na Sokolskim planinama, svetlost dana ugledalo žensko tele, potomak buše i podolskog govečeta, ostaće zabeležen u istoriji stočarstva Srbije! Na imanju Sokolske kolibe, nedaleko od varošice Pecke, među starim, gotovo izumrlim vrstama i rasama domaćih životinja, koje već nekoliko godina ovde imaju sigurno utočište, evo dva i po meseca pase i kolubarsko goveče. Ovu autohtonu rasu goveda, koja je sa naših prostora nestala pre više od šest decenija, nakon pet godina rada i istraživanja, uspeo je da vrati doktor veterinarske medicine i diplomirani inženjer stočarstva Igor Rabat.
Kolubarsko goveče, u narodu poznatije kao kolubarac, oformljeno je u periodu od 1820. do 1835. godine. U vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića u Srbiju, na planinu Maljen, uvezen je zapat proplodnih podolskih goveda radi povećanja proizvodnje mesa i mleka, jer je tada na ovdašnjim pašnjacima boravila samo buša. I upravo ukrštanjem buše i podolskih bikova nastalo je kolubarsko goveče.
možda vas zanima
”Buše i podolaca je sve manje u Srbiji i niko nije pokušao da radi njihovo ukrštanje. Ja sam se odlučio na taj korak i nakon nekoliko decenija dobili smo, uslovno rečeno, prvo kolubarsko goveče. Dobili smo prvo tele, koje je osnova za dalji rad i istraživanje. Fotografije ove rase goveda koje postoje su crno bele, ali prvi utisak je da smo dobili tele sa određenim karakteristika kolubarskog govečeta.
Ovo tele je svakako veće od teleta buše, a opet je manje od teleta podolca. Očekivali smo da dobijemo životinju između ove dve rase, kako bi mogli da kažemo da idemo u dobrom pravcu”, kaže Rabat, koji se stara o starim rasama životinja.
Po izgledu kolubarac je nešto sitniji od podolskog govečeta, sive ili sivo – smeđe boje. Ima specifične vilaste rogove. Krave tokom laktacije, koja traje osam do devet meseci, daju oko 800 litara masnog i ukusnog mleka, dok je prosečna težina volova 500 do 600 kilograma. B
ilo je to odlično radno goveče, jake građe, sa izuzetnom izdržljivošću i sposobnostima za vuču. Odgajano je u ekstenzivnim uslovima, sa slabom ishranom, ali jake konstrukcije, dobrog zdravlja i visoke plodnosti.
”Ne može baš ova prva generacija biti čisto kolubarsko goveče kao što je nekada postojalo. Može da se desi da ono ima više gena buše ili podolca, a može da bude baš to što nam treba. Plan je da kada se formira životinja, za nekih godinu dana, uradimo njen DNK – a profil koji ćemo uporediti sa DNK – a profilom skeleta kolubarskog govečeta koje je prešlo Albaniju.
Nakon toga tačno ćemo znati šta to treba da popravimo, smanjimo ili da dodamo više udela buše ili podolca da bi dobili neko goveče koje je najsličnije ili koje bi se moglo nazvati kolubarsko goveče”, objašnjava doktor Rabat, čiji je cilj da na imanju, na Rožnju, ima bar desetak goveda ove rase, neku vrstu muzejskih eksponata.
Za to će mu, kako kaže, sigurno trebati još desetak godina rada na selekciji, kako bi od grla koja budu dobijena, a na osnovu fotografija, naučne literature, njihove morfologije i fizionomije, mogao da izabere ona grla koja najviše odgovaraju nekadašnjem kolubarskom govečetu.
”Jako je bitno za Valjevo, posebno za Kolubarski okrug i celu Srbiju, ali i kao podsećanje na Prvi svetski rat, vojvodu Živojina Mišića, da kao nacija imamo ove životinje kako bi ih ljudi videli, da se ona ne zaborave. Zbog toga sam želeo da pokušam da kolubarsko goveče vratim u život ako je to nekako moguće, i kao čovek i patriota, ali i kao veterinar.
Na kraju krajeva mislim da je grehota i sramota da dozvolimo da takvu životinju nemamo, a koja je nastala zajedno sa našim narodom”, smatra naš sagovornik.
Utovljena grla kolubarskog govečeta tokom 19. veka iz Srbije su izvožena u Austrougarsku i Tursku. Kolubarac je deo nacionalne istorije pošto su pripadnici ove rase, u Prvom svetskom ratu, pratili srpsku vojsku na njenom herojskom putu preko Albanije.
Prema popisu iz 1847. godine u Kneževini Srbiji bilo je 672.732 grla ili 4,6 kolubarskih goveda po poreskom obvezniku. Kolubarsko goveče sa mape srpskog stočarstva nestaje 1961. godine.
Komentari