U selima podno planine Orjen, nedaleko od Trebinja, sve je teže sresti ovdašnjih žitelja. Sela skoro opsutela, torovi ispražnjeni, a iako više kameniti nepregledni pašnjaci vape za stokom.
MOŽDA VAM BUDE ZANIMLJIVO I...
Iako je u to teško poverovati, ukoliko se zaputite u ove krajeve, skoro do same granice Republike Srpske i Crne Gore, u ovim vrletima srešćete pastira Miroslava Šakotu. Ovaj dvadesetpetogodišnji mladić svakoga dana ide za svojim stadom i jedini je, kako za sebe kaže, polunomad u Hercegovini.
”Šta god bi probao ovo mi je nekako najlakše. Imamo fin prihod od ovaca. Kao da si neki stražar u prirodi. To je najviše presudilo da se za ovo odlučim. A, gde god da si u firmi moraš stalno biti prisutan i niujednoj firmi ne bih mogao više zaraditi nego što imam od njih”, kaže Miroslav, koji od trećeg razreda osnovne škole pomaže ocu oko ovaca, a od kada je okončao školovanje aktivnije sa bavi ovim poslom.
Kada se penje prema brdima, samo u jednom pravcu pređe i po desetak kilometara, pa onda nazad ka selu. To je, kaže, lagana šetnja, samo prati ovce da među njih ne bi upao vuk, neki pas ili da ne bi zalutale.
Velika prostranstva za ovčarstvo u Hercegovini
”Prostranstvo je veliko, ali ovo je Hercegovina, škrti su pašnjaci. Brzo one ispasu, pa se prebacujem na drugu lokaciji, da ovca bude u boljoj kondiciji, deblja. Kada bi mi se javili svi vlasnici kojima pređem preko imanja to bi bila trećina Trebinja”, priča ovaj mladi stočar.
I upravo je tako. Nepregledni su pašnjaci koje njegovo stado opase a za njima ide čak do granice sa Crnom Gorom. Uspenju se zajedno i na 1.200 metara nadmorske visine, od Oraovca do Bjiele Gore, pa natrag u selo a ponekad i prenoći u planini.
Nije imao puno vrmena ni za razgovor. Stado neće da čeka. Rekao nam je još da retko ide u grad, ali da nije puno ”zavistan od novih tehnologija”, jer ”to je malo i gubljenje vremena”.
”Ko nije naučio teško mu je sve. Nekome je teška samoća, što nesreće puno naroda i što si izolovan u prirodi. Ja ne volim ni velike gužve. Navikneš se nekako. U ovom poslu nema klasičnog odmora, ali svaki dan je odmor ako ga znaš pravilno iskoristiti. Isplaniraš dan i onda prođe lagano. Naiđe nekad neko, drvoseče, šumar, pogranična policija, porazgovaramo malo i tako skratim vreme”, priča nam Miroslav dok uz pozdrav brzo hita za ovcama.
Kako se postaje ovčar?
Nisu Miroslav i njegov brat Marko baš slučajno izabrali da se bave ovčarstvom i da u ovim vrletima čuvaju ovce. I njihovi preci su bili stočari. Njih dvojica ovaj posao nasleđuju od svog oca Dimitrija, koji je takođe nomad.
Dimitrije Šakota (64), svoj rodni Stolac napustio je silom prilika tokom devedesetih godina prošlog veka. Nakon što je izbegao i ponovo se skućio nadomak Trebinja, uvideo je da u ovom kraju malo ko drži stoku a da od toga ima koristi, pa je odlučio da se bavi ovčarstvom.
”I moji pradedovi su se bavili stočarstvom i bili nomadi. Pričali su mi da je u kući bilo 63 člana i da nikad u životu nisu zajedno proveli Božića i Jovanjdana, koja je naša krsna slava, jer nisu mogli zbog stoke. Na četiri mesta su držali stoku u Nevesinju, Hutovom blatu, Hrgudu i u Kozicama. Imali su preko 50 tovarnih konja”, priseća se Dimitrije.
I njegov otac živeo je od stočarstva, nije imao penziju. Veliko je, kaže Dimitrije, bilo imanje, dosta šume, koju je sekao, nabavio kamione, prodavao drva, imao para dovoljno, ali je volio i ovcu.
”Nikad nisam slazio ispod 40, 50 ovaca. Jedini sam koji je išao na planine. Na Prelj, na Crlju, na Morinama, Zelengori, Snježnici i u ovom prokletom ratu i iza rata na Bijeloj Gori i na Đevojačkim gredama. Mislim da sam ja rekoreder, da niko više neće obići to, jer sve je manje stočara ”, veli Dimitrije.
U torovima porodice Šakota trenutno je 270 odraslih ovaca, koje su tokom cele godine na ispaši. Na jaslama su samo zimi kada padne sneg. Za zimu pripreme seno i 10 do 12 tona ječma. Rasni sastav je šarenolik, ali kaže Dimitrije, najbolja je ovca koja u sebi ima deo pramenke jer je ”ona za ovoga krša i za ove predele najbolja”, te da sa prodajom nema problema.
”Ovca se nije najela ako se nije nahodala i ona voli da što više hoda, da bi probrala što više gore, što više raznovrsne trave. Ostario sam u ovom poslu i znam da je meso dosta slađe kad ovca više pređe, i nije istina da ona nabije tvrde mišiće, i da je tvrdo meso, već je ono slatko, mirišljavo … ”, objašnjava ovaj iskusni stočar.
Bez obzira na knjige, veterinu, iskustvo je, veli Dimitirje, u ovom poslu najvažnije.
”Imam običaj reći – i kad spavam probudi me, ja znam šta ovca misli. Kako se živi dok se nomadi? Na selu imaš 300 ovce, a šaku uđi za vratom! A, što se tiče toga, pola će Trebinja krepati o’ gladi dok ja ogladnim. Hrane imaš, ali život je težak!”, iskreno će Dimitrije.
Komentari