U obližnjem selu, nedaleko od Rtnja, Ljubiša Nikodijević čuva svoje stado koje broji oko 150 ovaca. Čuva virtemberg i svrljišku rasu. Ovom granom stočarstva bavi se već deset godina.

Otprilike 3 do 4 meseca provedu u polju gde smo snimili Ljubišu. Posle završene paše, vraćaju se sa Ljubišom na njegovo imanje. Preko zime se spuste u selo, gde im Nikodijević spremi silažu. Tu su na ishrani najduže 150 dana.

Kako izgleda baviti se ovčarstvom na ovom području? Najpre, odmah na početku Ljubiša kaže da vunu nije prodao tri godine. Kako kaže, nema interesovanja, a šišanje mu otprilike košta 40.000 dinara.

U toku im je jagnjenje, kaže Ljubiša, i ono traje postepeno. Pre dva meseca prodao je 30 jagnjeta, 20 za Uskrs i očekuje još jedan ovakav ciklus. Prodao ih je po ceni 280 din/kg.

Po jagnjetu ima subvenciju 2.000 dinara. Kada sve sračuna kaže da se cena jagnjeta već deset godina kreće oko 300 din/kg.

Sokobanja puna gostiju, nigde pečenjare

Sokobanja je i ove godine bila atraktivna za turiste, kaže Ljubiša, ali ovo nije bilo dovoljno da se otvori pečenjara, već se meso dovozi iz Niša. A cene ovčjeg mesa u pečenjari su i do tri puta manje od cena koje pišu na jelovnicima kafana, navodi on.

Kako se onda živi od ovčarstva u ovom kraju, kada su poznati ovi nedostaci?!

“Od 150 ovaca jedna porodica može da živi normalno. U proseku od ovce može da se proizvede 10 do 12 kilograma sira, što je oko 60 evra. Po ovci imam subvenciju od 7.000, sve ovce su mi umatičene”, kaže Nikodijević.

Statistika kaže da može, ali primer brda u daljini gde nema čobana, a bilo ih je u velikom broju, kaže suprotno. A zbog toga su, prostrane površine slične ovoj, s vremenom obrasle u trnje.

Sagovornik: Ljubiša Nikodijević, pastir iz okoline Rtnja