„Najzastupljenije su plemenite rase Virtemberg. Neću da kažem da je to idealna rasa ovog područja, ali kada smo počeli da se otvaramo prema inostranstvu to je rasa koja je masovno ušla iz uvoza kod nas. Iza nje ide Il de Frans. Iako je do pre 30 godina u Vojvodini Cigaja bila rasa broj jedan, a u centralnoj Srbiji to je bila Pramenka. Sada je to generalno Virtemberg, a iza njega Il de Frans“, kaže dr Ivan Pihler, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.
Prema njegovim rečima, životinje su se dobro aklimatizovale na naše uslove i ljudi su veoma zadovoljni. Kada ulazite u nešto gde je subvencionisan segment kvalitetnih priplodnog grla, odnosno taj viši segment stočarske proizvodnje, vi morate da znate i kome da prodate. Ipak, ne možete puno prodavati ako takvih grla ima malo, odnosno ako ima malo odgajivača koji su zainteresovani za takva grla. Obzirom da Virtemberga i Il de Fransa ima jako puno – takva grla se i lako prodaju. Tržište je šire za takva grla, pa svaka roba nađe svog kupca.
Možda vas zanima
„Neke rase koje su usko specijazovane, kao što su Safolk, što je izrazito tovna rasa, nažalost nalaze se u tragovima iako je jako kvalitetna rasa – jedna od najkvalitetnijih tovnih rasa u svetu“, navodi profesor Pihler.
Prema rečima profesora, one se mogu naći u stadima od po 100-200 grla, a jako je dobra rasa za proizvodnju kvalitetnog mesa. Kada pričamo o ovčarstvu, pričamo o proizvodnji mesa jer jako malo ljudi muze ovce. Prema informacijama sa kojima on raspolaže samo se u proleće otkupljuje ovčije mleko od strane nekoliko mlekara i to su količine koje ukupno ne prelaze 2.000 litara na dan.
Što se tiče kozarstva, kako profesor Pihler navodi, tu nemamo puno rasa u Srbiji.
„Ako govorimo o području Vojvodine, to je prvenstveno Alpska rasa i melez Alpske rase. Alpska rasa je dobra kada je u pitanju kvalitetan priplodni zapat, a melez je kada je u pitanju šira populacija, i imamo određeni broj Sanske rase. Počeli su ljudi da uzgajaju genetske resurse i njihov broj se povećao u zadnjih 15 godina, a to je Balkanska koza. Nje najviše ima na području Vršca i Deliblatske peščare. Reč je o primitivnoj vrsti rase i ljudi je drže na ekstenzivan način, što je u redu, jer je reč o rasi koja je otporna na ove uslove“, navodi profesor Pihler.
U centralnoj Srbiji najviše ima Balkanske koze, stim da jako raste broj Alpskih koza koje su dobro aklimatizovale na naše uslove. Imamo i dobre farme Sanskih koza međutim, ona ipak traži štalski uzgoj kod nas i nešto bolju negu. Zbog toga se ljudi češće opredeljuju za Alpsku i opet dolazi na onaj problem kao i u ovčarstvu: u kozarstvu je glavni proizvod mleko, a nusproizvod su jarad. Među njima bude i kvalitetne priplodne jaradi, koja idu na tržište. Lakše ih je prodati ako ima više određene rase, a najviše ime Alpske.
Prema rečima profesora Pihlera, koliko će neko imati grla, odnosno koliko je grla isplativo za držanje, zavisi pre svega od stanja na tržištu: koliko možete toga, gde i po kojoj ceni prodati, i raspoloživost radne snage.
„Nažalost, nalazimo se u periodu kada je radna snaga postala vrlo problematična na farmama, ne samo u ovčarstvu, i kvalitet radnika je opao. Najbolje prolaze porodične farme. Nažalost, malo je farmi kojima je ovčarstvo glavna delatnost. Najčešći broj ovaca koji ljudi drže je 50-120 grla“, kaže profesor Pihler.
Prema njegovim navodima potrebno je oko 4-5 godina rada u ovčarstvu da bi se savladala ova vrsta proizvodnje.
Sagovornik: dr Ivan Pihler, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu
Komentari