Pre samo nekoliko decenija u našoj zemlji važilo je pravilo „Ko čuva ovce, taj ima i novce“. Danas, nažalost, u odnosu na taj period broj ovaca se u mnogim mestima smanjio i za više od deset puta.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 1. decembra prošle godine u Srbiji je bilo 1.748.110 ovaca. Primera radi, samo je na pašnjacima Stare planine sedamdesetih godina prošlog veka paslo gotovo pola miliona tih životinja.
Anketa o poljoprivrednim gazdinstvima, koju je sproveo Republički zavod za statistiku, pokazuje da je trenutno, u odnosu na ukupan broj, najviše ovaca u Šumadiji i zapadanoj Srbiji – 1.164.963, zatim u južnom i istočnom delu naše zemlje – 359.495, a najmanje ih je u Vojvodini – 243.154. Stanje je slično i kada je reč o kozarstvu.
Možda vas zanima
Do Drugog svetskog rata u Srbiji je bilo 1.800.000 koza. Prema pomenutoj anketi Republičkog zavoda za statistiku, danas ih je 218.605. Ovoga puta južni krajevi prednjače sa 89.114 popisanih koza, Šumadija zauzima središnje mesto sa 69.039, a Vojvodina je još jednom na poslednjem mestu sa 53.611 koza.
Moderne farme sitne stoke u Vojvodini
Ipak, ako uzmemo u obzir sve činjenice, ova slika je malo drugačija. Naime, u Vojvodini su u poslednjih nekoliko godina sve češće velike moderne farme sitne stoke, koje sada, u vreme jagnjenja i jarenja, broje i po dve i više hiljada životinja.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 1. decembra prošle godine, u Srbiji je bilo 1.748.110 ovaca. Primera radi, samo je na pašnjacima Stare planine sedamdesetih godina prošlog veka paslo gotovo pola miliona tih životinja.
Na nekima od njih trenutno je više ovaca i koza nego u pojedinim celim opštinama na jugu Srbije (Vlasotince, Surdulica, Lebane…). Ove farme u našoj zemlji polako postaju rasadnici vrhunske genetike, primeri za odličan dnevni prirast, visoku mlečnost i izuzetnu mesnatost.
Farma sitne stoke za primer
Ubedljivo najveća farma sitne stoke u našoj zemlji nalazi se na krajnjem severu Srbije, na imanju Miroslava Gabrića, u Bačkim Vinogradima kod Subotice. Na toj farmi trenutno je više od 1.500 ovaca i to tri različite rase, ali i više od 700 alpino koza.
„Britanske mlečne ovce su sa jagnjenjem već završile i mi smo sa ovom rasom više nego zadovoljni. Ovce prvorotke obično su jagnile po dva jagnjeta, dok su one malo starije jagnjile po tri, pa čak i četiri komada“, kaže Gabrić.
Kod Ile de fransa prosek je dva jagnjeta po ovci, dok je kod Wirtemberga 1,7, ali je kod ove rase ostalo još oko 50% ovaca koje tek treba da se jagnje. „Sada nastupa sezona jarenja, a očekivani prosek je 1,5 jareta po kozi“, dodaje Miroslav Gabrić.
Naravno, takvi rezultati postignuti su pre svega zahvaljujući najboljoj engleskoj, francuskoj i nemačkoj genetici, ali i laparaskopskom veštačkom osemenjavanju, koje su radili vrhunski stručnjaci.
U Priboju ni hiljadu koza
Sasvim suprotna slika je stanje u ovčarstvu na krajnjem zapadu Srbije, u opštini Priboj. U tom kraju, stočari čuvaju od svega nekoliko do najviše 50 ovaca, a na području cele opštine nema ni hiljadu koza. Iako je opština pre sedam godina stočarima delila po 11 jagnjadi, sa ciljem da se unapredi stočarstvo, taj projekat je brzo propao.
„Jednostavno nema mladih ljudi koji bi se bavili ovčarstvom“, kaže naš sagovornik, stočar iz opštine Priboj. „Ovde je jagnjenje ekstenzivno, ovce se jagnje tokom cele godine. Ovo je često veliki problem jer kada je cena najbolja, nema jagnjadi za prodaju“, kaže on.
U Vranju se izbegava zimsko jagnjenje
Na jugu Srbije, u opštini Vranje, jagnji se oko 80% ovaca od 5.800, kaže Srđan Zafirović, stočar u Poljoprivrednoj savetodavnoj stručnoj službi u tom mestu.
„U našem kraju izbegava se zimsko jagnjenje zbog neadekvatnih objekata i hladnih štala. Prosek jagnjenja je 1,5 do 1,6, a većih uginuća nije bilo“, kaže Zafirović. Koza je u toj opštini oko 2.300, a umatičeno je svega 10% njih.
Setimo se stare narodne izreke ‘Ko čuva ovce, taj ima i novce’. Ako je mogla da važi za naše pretke, zašto ne bi mogla i za nas?
„Oko 90% koza se već ojarilo, čekamo na još neka manja stada u planinskim selima, ali za sada je prosek oko 1,4 jareta kod koza koje se jare prvi put, odnosno 1,8 kod onih boljih i starijih“, dodaje stručnjak.
Sezona jagnjenja i jarenja u Kragujevcu
Slično je i u Šumadiji. U Kragujevcu i okolini je oko 39.000 ovaca i 2.500 koza. Članovi udruženja „Agropastir“ svake godine postaju bogatiji za još mnogo dobrih mladih virtemberg, sjeničkih, Ile de frans, romanovskih i drugih ovaca i ovnića, te belih sanskih, alpino i drugih jarića.
Setimo se stare narodne izreke „Ko čuva ovce, taj ima i novce“. Ako je mogla da važi za naše pretke, zašto ne bi mogla i za nas?
U Pirotu pre pola veka – 26 puta više ovaca
U Pirotu, tradicionalno, jagnjenje počinje u vreme Božića i najveći broj jagnjadi prodaće se za Uskrs i Đurđevdan. U tom kraju stočari se najčešće odlučuju za svrljiške ovce, a ukupno ih je, prema rezultatima Popisa poljoprivrede, oko 18.000.
Sedamdesetih se godina prošlog veka, sa oko 480.000 ovaca u tom kraju, na tone ovčijeg mleka prerađivalo u kačkavalj u svakom selu, a skupoceni, unikatni ćilimi od ovčije vune tkali su se u gotovo svakoj seoskoj kući. Piroćanci su tada bili uspešni, zadovoljni i širom sveta prepoznatljivi po svojim proizvodima. Koza je u Pirotu danas oko 8.000 i jarenje u većini sela tek počinje.
Ima li nade za ovčarstvo u Srbiji?
Ipak, dobar znak je što se u poslednjih nekoliko godina sve više mladih ljudi odlučuje da uloži u lepo stado ovaca ili koza. Bilo da je razlog napušteno staro porodično imanje ili nedostatak posla u gradu, širom Srbije sve je više malih, kvalitetnih stada ovaca i koza, koja bi mogla da prerastu u velike, ozbiljne porodične poslove.
Uz to, takve potencijale prepoznaje i država, koja je povećala subvencije po umatičenom grlu sitne stoke, ali i stručnjaci, koji sve više obučavaju stočare o modernom ovčarstvu i kozarstvu, laparaskopskom osemanjavanju i izradi proizvoda od kozjeg mleka.
Komentari