Za vreme vladavine Miloša Obrenovića u 19. veku svinje su bile glavni izvozni adut Srbije. Izvozilo se preko 200 hiljada svinja godišnje, većinom u Austrougarsku, koja ih je dalje distribuirala po celoj Evropi. Danas je, nažalost, Srbija jedina zemlja u regionu koja ne izvozi svinjsko meso, jer se svinje vakcinišu protiv svinjske kuge i kao takvima im nije dozvoljen izvoz u zemlje EU, ali ni u Rusiju. U Rusiji i pored vakcinacije potražnja za svinjama iz Srbije postoji. Ipak, svinje se ne mogu izvesti u Rusiju, jer na putu do tamo moraju da pređu preko teritorije Evropske unije.

Autohtone rase svinja predstavljaju izuzetan genetski materijal i trebalo bi još više raditi na njihovom očuvanju. Država treba intenzivnije da podstiče uzgoj autohtonih rasa svinja, kroz veće podsticaje, jer njihov uzgoj nije konkurentan u odnosu na druge rase koje su mnogo više zastupljene u proizvodnji svinja i svinjskog mesa, i to treba uzeti u obzir.

Možda vas zanima

Broj goveda na istorijskom minimumu – Da li ima šanse za napredak?

Stočarstvo

30/08/2020

Stado koza daje 1.000 litara mleka dnevno – fabrika zdravlja u Čeneju

Stočarstvo

29/08/2020

Saveti stručnjaka: Kako održati telesnu težinu kod junica nakon telenja

Stočarstvo

04/08/2021

Šumadinka

Najpopularnija rasa u 19. veku bila je šumadinka ili šumadijska svinja od koje su nastale i ostale rase mangulica, resavka i moravka, koje se i danas gaje.
Nažalost, ova rasa je izumrla, a ime je dobila po regionu u kojem se uzgajala – Šumadiji. Ona se gajila u potpuno prirodnim uslovima, leti na ispaši i u šumi gde se hranila žirovima, a zimi se dohranjivala kukuruzom u oborima to jest svinjcima pre klanja.

Šumadinka je bila srednje veličine i grube konstitucije, prekrivena čekinjama bele boje preko žućkastih i sivih. Imala je dugu i usku glavu sa srednjim i uskim ušima, cilindričan trup i zakrivljena leđa.  Plodnost ove rase nije bila velika, svega 3 do 6 prasadi, ali je bila otporna na bolesti i veoma prilagodljiva ekstenzivnom načinu uzgoja.

Šiška

Druga rasa svinja koja je takođe iščezla bila je šiška. Ona se gajila u brdsko-planinskim krajevima, a naziv je dobila po resama (šiškama) na podbradku sa donje strane vrata. Ova primitivna rasa potomak je evropske divlje svinje, a po izgledu poprilično je i podsećala na divlju svinju. Gajila se ekstenzivno po borovim, bukovim i hrastovim šumama.

Šiška je bila slabo razvijena sa plitkim i uzanim trupom, dok joj je glava bila velika, uska i dugačka, a čekinje guste i oštre, bele, žute ili smeđe boje. Ona je prasila 3 do 5 prasadi, a pošto sporo raste bilo joj je potrebno tri godine da se potpuno razvije. Kao i šumadinka bila je otporna na razne bolesti i loše uslove nege.

Mangulica, resavka i moravka su tri preostale rase svinja koje još uvek možemo pronaći kod pojedinih farmera u Srbiji. Međutim, i njima preti izumiranje, jer nisu isplative za uzgoj poput komercijalnih uvoznih rasa.

Mangulica

Mangulica je najmanje ugrožena autohtona vrsta, jer je u poslednjoj deceniji donekle uspela da povrati brojnost. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije, ukupan broj mangulica u Srbiji 2005. godine bio je samo 164 grla, a po podacima FAO iz 2009. godine oko 2000 grla svinja. Danas mangulica ima višestruko više.

To je pre svega zahvaljući povećanoj tražnji za mesom mangulice, jer su istraživanja pokazala da konzumiranje ovog mesa dovodi do stvaranja pozitivnog holesterola (HDL holesterol), što blagotvorno deluje na osobe sa povišenim nivoom masnoća u krvi.

Pored bogatih nutritivnih vrednosti mesa, mangulica je vrlo jednostavna za uzgoj. Nije puno zahtevna i gaji se pretežno ekstenzivno, jednostavno se hrani i veći deo hrane nalazi rijući zemlju i jedući šumske plodove. Mangulice su stalno u pokretu u potrazi za hranom, što takođe utiče na kvalitet mesa. Ova rasa svinja je vitalna i dugovečna, takođe otporna na bolesti, adaptirana je za gajenje u uslovima kontinentalne klime, a dobro uspeva i u ravničarskim i u brdsko-planinskim oblastima.

Mangulica je nastala ukrštanjem gore već pomenute šumadinke sa mađarskim rasama svinja bakonyi i szalantor. Odlikuju je glava i uši srednje dužine, savijena njuška, telo joj je obraslo gustim i dugačim kovrdžavim čekinjama nalik vuni, otud i naziv Vunasta svinja i može biti od sivo-žućkaste, riđe i crno-braon boje, u zavisnosti od soja.

Najraniji opisi mangulice pominju dva soja: crnu i belu mangulicu, dok se danas u Srbiji sreću 3 soja mangulice, i to: lasasta (sremska crna lasa, ili buđanovačka svinja), zatim bela, a u okolini Subotice se javlja i beli subotički soj, koji je nastao nesistematskim ukrštanjem belog soja mangulica sa linkoln i jorkšir rasom, tako da je ovo produktivniji i ranostasniji soj (7-8 prasadi po leglu).

Moravka

Moravka, kao što joj govori i sam naziv, nastala je u dolini reke Morave, kombinovanim ukrštanjem rasa šumadinka sa berkširom, a zatim i mangulicom i jokširom. Tako je dobijena rasa koja je plodnija, brže stasava i ima veći radman mesa od ondašnje domaće svinje šumadinke koja je u tom kraju ranije bila najviše uzgajana. Međutim, njena brojnost danas nije velika i po podacima FAO veličina populacije u Srbiji je svega oko 500 grla i zato i ima status Rizično ugrožena.

Ova rasa je potpuno je crna, sivkasto-crne kože prekrivene crnom, retkom i glatkom čekinjom. Svinje rase moravka srednje su veličine. Glava im je duga i klinasta sa klopavim ušima, dok joj je trup srednje dužine i prilično uzak.

Prosečno prasi 8 do 10 prasadi, pa čak i 12 po leglu. Za nju je karakteristično to da u uslovima dobre paše i ishrane u šumi može da dostigne značajne priraste, a kao prihrana koristi se još i kukuruz, tikve i pomija. Dobro se tovi i meso je dobrog kvaliteta. Odlikuje se priličnom velikom otpornošću na razne bolesti i u lošim uslovima ishrane i nege.

Resavka

Resavka ili vezičevska svinja, kako je još nazivaju, bila je gotovo izumrla a sačuvana je zahvaljujući Institutu za stočarstvo u Zemunu i udruženju Eko-selo Dudovica iz Ljiga. Po podacima FAO i ona ima status Rizično ugrožena. Ova autohtona rasa je nastala prilikom stvaranja moravke nesistematskim ukrštanjem šumadinke i mangulice sa berkšir rasom.

Otuda i sličnost sa moravkom po telesnoj građi i drugim osobinama, a najveća razlika je u boji jer je resavka šarena sa gustim i ravnim čekinjama žuto-crne boje. Telo resavke je srednje dugo i široko, dok je glava dugačka i uska sa klopavim ili poluklopavim ušima.

Ova rasa svinja poznata je po svojoj vitalnosti, otpornosti i dugovečnosti, i spada u srednje stasne rase mesno-masnog tipa. Obično po leglu prasi 7-8 prasadi, koja se rađaju različite boje i veoma su otporna, pa smrtnost nije velika.