Nakon što je završio dva fakulteta i dobio posao u državnoj firmi, Nikola Stanić iz Melenaca odlučio se za povratak svojoj dedovini. Danas sa svojom porodicom živi i radi na selu gde im je glavna delatnost gajenje ovaca rase il de frans.
Možda vas zanima
Nikolini preci započeli su poljoprivrednu proizvodnju davne 1870. godine, a on je 2011. godine kupio nekoliko grla ovaca i jednog ovna il de frans i nastavio tradiciju. Ubrzo nakon kupovine Nikola prodaje ovna.
„Posle nekoliko nedelja prodajem ovna, jer mi se pojavila jedinstvena prilika da prvi u Srbiji i među prvima na Balkanu u svom stadu, na svojim ovcama oprobam način veštačkog osemenjavanja laparaskopskom metodom. Korišćeno je seme od sjajnih ovnova iz Francuske“, priča Nikola i dodaje da do 2016. godine nije imao ovna u stadu, a dobijao je elitne potomke.
U dva navrata uvozi ovnove iz Francuske, te se uz selekciju u stadu ovog gazdinstva nalazi oko 60 grla vrhunskih genetskih predispozicija. Nikola je počeo da se bavi stočarstvom iz ljubavi i kaže da je sve postigao sam, zajedno sa svojom porodicom.
„Ovce imaju sjajan indeks jagnjenja, jagnje se tri puta u dve godine, jagnje trojke i četvorke bez problema, imaju odličnu konverziju hrane, visok dnevni prirast. Sa ovim poslom započeo sam pre svega iz ljubavi prema životinjama. Nisam jedan od onih koji danas tu rasu uvoze i troše milione evra, nemam avione, kamione, pumpe, restorane, kao neki…“, objašnjava nam Nikola i dodaje da novac zarađuju od prodaje kvalitetnog priplodnog materijala.
Razgovor sa Nikolom iskoristili smo kako bismo saznali koliko često se kod nas gaje ovce ove rase i kakav je odnos države prema stočarima.
Koliko se često gaji rasa ovaca il de frans u našoj zemlji?
„Il de frans rasa ovaca je ekspanziju doživela krajem 2015. godine kada je sve veći broj ljudi ili krenuo da se bavi ovčarstvom sa ovom rasom, ili se već bavio ovčarstvom, a tada polako rasprodavao tadašnju rasu koju je držao, uvidevši prednosti il de frans ovce. Visoka plodnost, mlečnost, tovnost samo su neke od pozitivnih karakteristika ove rase, kao i vansezonsko parenje, najveći radman mesa (60%).“
Kakav je odnos države i stočara kod nas?
„Odnos države prema celokupnom društvu je odnos dva stranca, tako i u poljoprivredi, nevezano za granu. Svake godine je sve skuplja proizvodnja, odnosno repromaterijal (nafta, seme, đubrivo…) , a finalni proizvod sve jeftiniji. Neizvesnost je veliki problem, ne postoji strategija za bilo koji period, ni kratkoročni, a kamoli dugoročni. Poljoprivrednik posle setve cele godine gleda u nebo, u nadi da će sve proći bez većih problema, kako bi mogao da proizvede hranu za ljude, stoku i ostalu industriju, ostale potrošače, a na kraju ga dočeka država sa sramno niskim cenama mesa, mleka, malina, kukuruza, žita… Subvencije nezapamćeno niske, a da bude još veće zlo… subvencije kasne po godinu i po dana. Zaključite sami kakav je to onda odnos“, priča nam Nikola Stanić iz Melenaca.
Koje su najveće prepreke u dobijanju subvencija?
„Javni sektor je bahat, nestručan i novac deli na druge obećane strane, samim tim seljak ispašta. Mi nismo dobili uplatu novca za subvencije za 2017. godinu, a već s proleća je bila smotra ovaca za 2018. godinu. Ta smotra naravno košta, tako da su savetodavne službe, veterinarske stanice i ostali uredno isplaćeni za 2018. godinu, iako mi nismo videli dinar od prošle godine.“
Da li je novac od subvencija dovoljan za neometano bavljenje stočarstvom?
„Subvencije su od velikog značaja svima koji pošteno rade posao i koji ih koriste baš za ono za šta su namenjene. Dakle, deo subvencija ode na malopre spomenute organizacije, odnosno na usluge matične službe, Poljoprivrednog fakulteta, veterinarske stanice, deo ode na hranu i u suštini to pokrivaju subvencije. Da ih nema, verovatno bi mnogo ljudi odustalo od bilo kog vida stočarstva.“
Sa kakvim problemima ste se susreli kao stočar u Srbiji?
„Problem nerazumevanja, primitivizma, nestručnosti, bahatosti, greškama u radu veterinara, da ne nabrajam dalje, jer pored toga što koštaju ti problemi materijalno, koštaju i živaca.“
Koji je najveći problem stočarske proizvodnje u našoj zemlji?
„Odgovor na ovo pitanje je kratak, a to je nesloga. Kada bi postojala udruženja, lakše bi bilo većini, ali kad god bi se došlo korak-dva od rešenja, razišli bi se u stavovima, idejama, željama…“
Foto: Nikola Stanić iz Melenaca
Komentari