Za razliku od koze ili konja, ili bilo koje druge stoke, ovčja vuna je poput ljudske kose: nikada ne prestaje da raste. Šišanje ovaca nije samo estetski problem – neošišana ovca suočava se sa zdravstvenim problemima opasnim po život. Predstavljamo vam nekoliko rasa koje imaju samoregulaciju količine dlake.
Ovcama koje se ne strižu redovno, vuna na kraju raste preko očiju, inhibirajući različite telesne funkcije i postaje gnezdo koje je sklono infekciji.
Možda vas zanima
Dobro je poznat je slučaj ovna koji je zalutao u šumu u Australiji. Smarta se da je sam živeo oko 5 godina, a nakon tako dugog perioda bez šišanja njegovo runo je bilo teško oko 35 kg! Sa tako teškim runom, postoji i velika opasnost od toplotnog udara, a u takvom stanju je i samo kretanje bilo otežano.
Mnogi farmeri uzgajaju ovce posebno zbog vune. Ali za one koji žele da uzgajaju ovce zbog meso, godišnje šišanje je veliki posao, koji obično zahteva angažovanje profesionalnog strižera ili ,,frizera za ovce”.
Ipak, postoji nekoliko rasa ovaca kojima nije neophodna striža.
6 zabavnih činjenica o OVCAMA koje možda niste znali!
Dlaka divljih ovaca, kao i kod većine životinja, ne raste stalno. Odbacuje se svakog proleća kako se vreme zagreje. Vlakna iz spoljašnje dlake divljih ovaca nisu pogodna za predenje u vunu, zbog čega su drevni pastiri uzgajali svoje životinje da proizvode sve duža i duža vlakna poddlake: vunu, koja je u većini modernih rasa sve raskošnija.
Ali pojedine ovce, koje se tradicionalno čuvaju za meso, imaju dlaku koja je slična divljoj ovci.
U suštini, ovce sa ovakvim tipom dlake se prilagodljive rase koje uspevaju na otvorenim stazama uz malo ljudske intervencije. Imaju tendenciju da budu otpornije na bolesti od standardnih ovaca, a meso se generalno smatra vrhunskim, kao i koža koja se može prodati. Ovakve ovce su sve popularnije na malim farmama, gde troškovi striženja često prevazilaze vrednost vune.
Dorper i Katahdin rase dlake, obe razvijene u moderno doba, sada su među najčešćim ovcama tog tipa. Postoji i pregršt rasa koje se još uvek uzgajaju u raznim krajevima sveta – uključujući neke koje više liče na divlje planinske koze nego na pripitomljene ovce.
Katahdin ovca
Katahdin je moderna američka rasa ovaca. Ovca je laka za negu: raste joj dlaka sa malo vune koja se prirodno linja u proleće, pa je ne treba šišati. Uzgaja se samo za meso.
Razvio ga je odgajivač po imenu Majkl Pil u Mejnu, a ime je dobio po planini Katahdin u toj državi. Pil je šezdesetih godina prošlog veka ukrštao mali broj afričkih ovaca sa Devičanskih ostrva sa različitim mesnim rasama, uglavnom sa Sufolkom.
Dorper
Ova moderna južnoafrička rasa uspeva u sušnim regionima i poznata je po izuzetno velikom, mesnatom trupu. Većina ovaca može da se pari samo u jesen, ali Dorper se pari tokom cele godine, što ga čini popularnim izborom za proizvodnju ovaca u prehrambenoj industriji.
Romanovska ovca
Ova drevna ruska ovca ima vunu, iako se prirodno linja tokom leta. Romanovska ovca je zapanjujuće plodna rasa. Jedinke počinju da se pare sa samo nekoliko meseci starosti, a četvorke nisu neuobičajene.
Svetski rekord u brojnosti legla drži romanovska ovca koja je na svet donela devetoro jagnjadi (većina ovaca ima jedno ili dva). Smatraju se ovcama sa „pacovskim repom“, što znači da imaju mršav rep koji ne mora da se kupa u higijenske svrhe, kao što je uobičajena praksa kod mnogih rasa.
Crnoglava persijska ovca
Crnoglava ovca spada u masnotrtične rase i ima crnu, ređe braon glavu, sa dugim visećim ušima i belim telom. Ova vrsta ovce umesto vune ima kratku dlaku koja joj prekriva telo. Uprkos imenu, persijske crnoglave ovce vode poreklo iz Somalije, a sada su česte i u Latinskoj Americi.
Ovce sa debelim repom uzgajane su posebno da bi akumulirale masnoću u zadnjim delovima tela, što je u davna vremena bio dobar izvor ulja za kuvanje.
Zapadnoafrički dvarf
Ova rasa potiče iz tropskih šuma zapadne i centralne Afrike, iako sa svojom otrcanom grivom i zakrivljenim rogovima više liči na planinsku kozu. Još uvek uobičajeno uzgajane u regionu, zapadnoafričke patuljaste ovce obično proizvode samo jedno jagnje godišnje i imaju izuzetno sporu stopu rasta – definitivno nije rasa pogodna za industrijsku proizvodnju.
Drevna rasa koju su favorizovali nomadski plemeni Masai u istočnoj Africi, ova sorta debelog repa je izuzetno otporna na bolesti. Prema legendi, to je bila prva životinja koju su držali Masai, mada kako pleme napušta svoje nomadske puteve, rasa je sve ređa.
Izvor: Modern Farmer
Komentari