Da li Srbi jedu dovoljno ribe i zašto ne? Kakva je situacija u domaćem ribarstvu? Da li je dodatna edukacija rešenje za povećanje konzumacije ribe, a samim tim i za smanjenje kardiovaskularnih bolesti? Naš stručni sagovornik, prof. dr Zoran Marković, sa Katedre za odgajivanje i reprodukciju domaćih i gajenih životinja Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, dao nam je veoma korisne i zanimljive odgovore.
U deficitu prasetine i jagnjetine, da li ljudi u Srbiji prelaze na RIBU?
,,Ja, kao neko ko se bavi ribarstvom, kada bih mogao dati pozitivan odgovor, bio bih najsrećniji na svetu. Nažalost, naša tradicija na ovim prostorima je da uglavnom preferiramo upravo prasetinu, jagnjetinu i teletinu.
možda vas zanima
Ribu nikako dođe kao poslednji izbor. Naime, po konzumaciji, kad pogledamo malo statističke podatke, videćemo da smo kada je u pitanju konzumacija ribe negde na dnu evropske lestvice.
Po zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, to je oko 5 kg 5,1 kg, kako koje godine. U odnosu na, recimo, evropski prosek koji je 23,4 kg, to je pet puta manje. Tako da, ne možemo se pohvaliti time da smo neki konzumenti ribe. Naime, pre možemo sebe kritikovati da to ne činimo dovoljno.
I čak kada retko čujemo na televiziji da neko od nutricionista kaže ,riba je najbolja namirnica’, mi to lepo saslušamo, pa za prvi ručak ponovo izaberemo neko prase ili jagnje”, tvrdi prof. Marković.
Kakva je potražnja za slatkovodnom ribom?
S obzirom na to da naša zemlja ne izlazi na more, te da morsku ribu uvozimo, postavlja se pitanje, da li radije biramo slatkovodnu ribu i koju? Kako tvrdi prof. Marković, kod nas je najzastupljeniji šaran, zatim smuđ, beli i sivi tostolobik, som, amur, ali se desi da u ribnjake zaluta i babuška koja tu nađe svoj novi dom.
Što se tiče pastmrke, gotovo u svim se gaji isključivo kalifornijska pastrmka.
Kada je reč o proizvodnji, prof. Marković navodi da se u poslednje dve do tri godine proizvede oko 4000 tona šarana, između 1500 i 2000 tona pastrmke, a tu je i nešto više od 2000 tona ribe koja se izlovi iz otvorenih voda, tačnije iz reka ili jezera.
To znači da nam je iz domaćih izvora godišnje na raspolaganju nešto preko 8000 tona ribe.
Nedostatak u odnosu na potrošnju koja iznosi negde oko 30000 tona se nadomešćuje uvozom, pretežno morske ribe koja se kod nas najviše i konzumira.
Kakva je situacija u Srbiji po pitanju proizvodnje ribe u poslednjih nekoliko godina?
,,Nažalost to je od 2013. u padu. Danas je to upola u odnosu na 2013. Zbog čega se sve desilo? Prosto, nekoliko loših stvari se izdešavalo tokom poslednje decenije. Prvo je da su dospela na naše šaranske ribnjake dva virusa koja su desetkovala proizvodnju.
Ono što konzumenti treba da znaju je da ti virusi nemaju nikakav uticaj na čoveka, odnosno nisu opasni po čovek čak i kad se konzumira takva riba. Nema nikakav uticaj na naš zdravstveni status. Ali u svakom slučaju je itekako nastao veliki problem u ribnjacima.
Uginjavalo je puno riba, nije imalo nikakvog razumevanja od strane nadležnih, pre svega od Ministarstva poljoprivrede.
Od države niko nije dobio ni jedan jedini dinar pomoći, tako da je sve to rezultiralo upravo činjenicom da je danas, u odnosu na tadašnju količinu proizvedene ribe na šaranskim ribnjacima broj bukvalno prepolovljen”, objašnjava prof. Marković.
Naš sagovornik dodaje da je na parstmskim ribnjacima situacija malo drugačija, i da je broj proizvdene ribe u blagom porastu.
Da li kao nacija treba da se edukujemo kako bismo radi zdravlja češće jeli ribu?
S obzirom na to da kao zemlja prednjačimo u broju obolelih od kardiovaskularnih oboljenja, pitali smo prof. Markovića da li bi opštem zdravlju nacije doprinela edukacija o prednostima češće konzumacije ribe.
Kako naš sagovornik tvrdi, edukacija je u tom smislu veoma važna. Kao primer navodi podatke da u Srbiji čak 56 od 100 ljudi umire od kardiovaskularnih bolesti. Tu smo na čelu te ružne statistike, kako je naziva prof. Marković.
Kada bismo češće konzumirali ribu, taj procenat bi bio drastično niži. Zbog čega je to tako?
Kada bismo poredili utovljenu svinju sa jednim dobro utovljenim šaranom, došli bismo do sledećih podataka:
Utovljena svinja ima oko 14% proteina, dok šaran ima od 17 do 18%.
Svinja ima od 30-40% masti, a šaran oko 10%, što je drastično manje.
Naš organizam uspe da iskoristi čak 95% proteina iz ribe, dok je sa svinjskim mesom taj procenat dramatično niži.
Takođe, količina esencijalnih aminokiselina je u ribljem mesu daleko veća od mesa koje najčešće imamo na trpezi. Polinezasićene masne kiseline kojih je meso ribe puno zapravo nas štite od različitih bolesti, a ima ih od 50 do 100 puta više nego u mesu toplokrvnih životinja.
,,Ono što ja vrlo često kažem, jedino ako biramo šta ćemo popiti, sigurno nećemo pogrešiti ako popijemo čašu vode. A ako biramo šta ćemo pojesti, sigurno nećemo pogrešiti ako odaberemo ribu”, savetuje prof. Marković.
Komentari