U osamnaestoj godini Dušan Pajović Pajo, danas već čuveni kraljevački ribolovac, prvi put je uzeo u ruke ribolovački štap ne sluteći da će reci Ibru pokloniti svaki slobodan trenutak , ljubav i deo života. Na obalama jedne od naših najlepših reka ostao je pola veka i tako će biti sve dok ga služi zdravlje jer bez ibarskih talasa, kolega ribolovaca i ribolovačkog štapa svoj život ne bi mogao da zamisli.
Bez obzira na vremenske prilike i godišnje doba Dušana Pajovića prijatelji i poznanici najčešće mogu da vide na obalama Ibra gde se od ranog jutra nekada i do kasne večeri s ribolovačkim štapom nadmudruje s ribama i nadmeće sa kolegama u ribolovačkom znanju i podvizima. Čak i kad olujni vetrovi, jake kiše i snegovi oteraju sa obala i najupornije ribolovce popularni Pajo ostaje, jer bez Ibra ne može.
možda vas zanima
Dimljeni šaran – pravi posni delikates
18/11/2020
Kako šaran podnosi niske temperature?
08/10/2020
„Ulov je najmanje važan-bilo ga ili ne upecao ništa – ne računam da sam proživeo dan ako nisam izašao na Ibar da uživam u njegovim lepotama, brzim talasima i vrbacima, a ako ne bude ribe najmanji je problem. Biće je sutradan ili narednih dana.Ovde sam punih 50 godina i moj život bez ove reke ne bi imao smisao kakav ima sada i kakav sam proživeo. Samo ovde dišem punim plućima“, kazuje popularni Pajo.
Dok se ovih prohladnih zimskih dana ostali ribolovci smenjuju na reci popularni Pajo je svakoga dana na Ibru. Na svom biciklu na obalu stiže čim se malo razdani, pripremi mamce i udice, zapali duvan i čeka koja će riba prva da zagrize. Ima strpljenja, mnogo znanja i ribolovačkog iskustva. Poznaje obale, svaki kamen, čkalju, vir…
„Najviše volim da lovim šilju, mrenu i skobalja, naročito mrenu koju bih izdvojio za svoju omiljenu ribu. Drugi je love na kofrin i travu a ja na larvu jer je ona ovoj vrsti ribe prirodna hrana koju nalazi ispod kamenja. Nije lovačka bajka već istina živa da sam u svojoj karijeri oborio mnoge rekorde u veličini i težini mrene, skobalja, šilje, pastrmke i druge ribe, ali to je najmanje važno. Više od polovine ulovljenih riba odmah sam vratio u reku, nebrojeno trofejnih primeraka i onih prosečne težine poklonio kolegama koji nisu bili ribolovačke sreće tog dana kao ja“, kaže omiljeni kraljevački ribolovac.
Odlazio je Dušan i na druge reke i jezera ali, kako kaže, samo na dan. Nije mogao bez ibarskih talasa i virova, pogleda na obližnju Žiču i planinu Stolove. Stari je Kraljevčanin, tu je rođen i nijedno drugo mesto za život pa i ribolov nemaju čari i lepotu kao njegov rodni grad i reka na kojoj je odrastao i proveo 68 godina života. Zato ga rastužuje i boli odnos nemarnih i oholih ljudi prema Ibru i drugim našim rekama i uopšte prirodi.
„Užasava me namernost i neodgovornost i mojih sugrađana. Gledam godinama kako se vrši zločin nad rekom , njenim obalama i okruženjem. Gledam kako se traktorske prikolice đubreta, šuta,polomljenog nameštaja, odbačene obuće i odeće istovaraju direktno u reku i na njene obale“, kaže Dušan.
Kako ističe, upozoravao je, molio, pretio prijavama, ali je sve bilo uzalud.
„Tu sam izgubio jedinu bitku i prizajem da sam nemoćan da promenim svest onih koji ne znaju i neće da poštuju ono što nam je dala priroda i od čega zavisi naš život, a posebno budućnost onih koji dolaze posle nas“, zaključuje Dušan Pajović.
Komentari