Ekspanzija poljoprivrednih površina u cilju zadovoljenja povećane potražnje za hranom od strane sve brojnije populacije u svetu predstavlja veliko opterećenje za prirodne ekosisteme. Nova studija pokazuje, međutim, da bi oko polovine zemlje koja je trenutno potrebna za uzgoj poljoprivrednih klutura mogla biti pošteđena ako bi se globalno postigli visoki prinosi i usevi sejali tamo gde su najplodonosniji.
Rasprava o štednji zemljišta koja je pokrenuta oko 2005. godine od strane konzervacionih biologa, identifikovala je je da obično postoji odrednica koje veličine poljoprivredna zemljišta mogu biti a da su „prijatna za divlje životinje“ i da se ne ugroze prinosi. Ipak, većina ugroženih vrsta bi imala korist samo od štednje zemljišta ili od obnove njihovih prirodnih staništa.
Interesovanje za ovu temu nedavno se ponovo aktuelizovalo kroz projekat “Half Earth” koji ima za cilj da polovinu površine zemlje koja se trenutno koristi u druge svrhe vrati u prvobitnu namenu kako bi se ograničio gubitak biodiverziteta i imenovali drugi uticaji upotrebe zemljišta kao što je emisija gasova sa efektom staklene bašte.
Možda vas zanima
Zašto je dobro gajiti speltu?
17/08/2024
Prema autorima studije objavljene u časopisu Nature Sustainability, potreba za ovom vrstom strategije je hitna, s obzirom na sve veću potražnju za poljoprivrednim proizvodima u svetu. Ova studija prva daje uvid u količinu useva koja bi bila potrebna da bi se ispunila sadašnja tražnja za poljoprivrednim proizvodima pri visokoprinosnom korišćenju zemljišta bez većih negativnih uticaja na poljoprivredu u globalu.
“Glavna pitanja koja smo želeli da postavimo su koliko bi se obradive zemlje poštedelo ukoliko bi se ostvarili dobri prinosi na globalnom nivou i uzgajali usevi samo tamo gde su najproduktivniji. Pored toga, želeli smo da utvrdimo koje bi posledice bile za ostale faktore u vezi sa poljoprivrednim sektorom, uključujući potrebe za đubrivom i vodom za navodnjavanje, emisiju gasova sa efektom staklene bašte, potencijalnu sekvestraciju ugljenika i stanište dostupno ugroženim vrstama“, objašnjava vodeći autor studije Kristijan Folbert, istraživač u IIASA programu za usluge i upravljanje ekosistema.
Rezultati studije pokazuju da bi uz dodavanje hranjivih sastojaka i preraspodelu useva na sadašnjem obradivom tlu bilo potrebno samo oko polovine sadašnjeg ratarskog zemljišta za proizvodnju iste količine poljoprivrednih kultura. Druga, preostala polovina bi se u načelu mogla koristiti za obnavljanje prirodnih staništa ili drugih pejsažnih elemenata.
Nalazi takođe pokazuju da je upotreba zemljišta trenutno pomalo neefikasna. Razlog za to nisu gornje granice prinosa useva uslovljenih klimom u mnogim delovima sveta, već su to odluke menadžmenta.
Teško je tačno reći koliki je uticaj poljoprivrednih aktivnosti na biodiverzitet, ali procenjuje se da prevazilazi sigurne granice, pre svega zbog gubitka staništa divljih životinja. S tim u vezi, istraživači su razmatrali dva scenarija: prvi predlaže maksimalnu štednju zemlje bez ograničenja, osim sadašnjeg obima ratarskih površina, dok drugi scenario ističe uštedu zemlje na račun postojećeg obradivog zemljišta u žarištima biodiverziteta i ravnomerno oslobađa 20% poljoprivrednih površina u celom svetu.
Postojale su samo minimalne razlike između dva scenarija u većini aspekata, osim staništa za divlje životinje, koje su se značajno povećale ciljanom štednjom zemlje. Ipak, ovaj scenario bi smanjio zahteve za usevima za gotovo 40%.
Nadalje, istraživači su otkrili da bi se efekat staklene bašte verovatno smanjio i kao i količina vode potrebne za navodnjavanje usled smanjenja površina obradive zemlje, dok bi globalni zahtevi za đubrivom ostati nepromenjeni. Zemlja koja bi se poštedela takođe bi mogla omogućiti prostor za značajnu sekvestraciju ugljenika u obnovljenoj prirodnoj vegetaciji. Ipak, potencijalno nepovoljni lokalni uticaji intenzivnog uzgoja i štednje zemljišta, poput zagađenja hranjivih materija ili gubitka prihoda u ruralnim područjima, neophodno je dalje proučavati.
“Rezultati naše studije mogu pomoći kreatorima politika i široj javnosti da porede rezultate scenarija integrisanog korišćenja zemljišta. Takođe pokazuje da proširenje useva nije neizbežno i da postoji značajan potencijal za poboljšanje postojeće efikasnosti korišćenja zemljišta.
Ako se primene ispravne mere, mere poput poboljšanih proizvodnih tehnologija mogu biti podjednako efikasne kao i mere na strani tražnje, poput promene ishrane stanovništva“, kaže vođa projekta i bivši direktor IIASA Programa za usluge i upravljanje ekosistemima Michael Obersteiner. “Međutim, u svim navedenim slučajevima, takav proces bi trebalo da bude vođen, kako bi se izbegli neželjeni ishodi.”
Komentari