Sirak – budućnost ili zabluda srpskog proizvođača ili beg od trenutne krize, situacije na tržištu u zemlji i svetu. Poskupljenje celokupne ratarske proizvodnje, niske tržišne cene poljoprivrednih proizvoda, ne zagarantovan otkup i neizvesne godine u smislu nestabilnih vremenskih uslova (sve ekstremnijih temperaturnih oscilacija) dovele su do toga da se srpski domaćin, proizvođač sve više interesuje za proizvodnju sirka.

Ako pogledamo proizvodnju kukuruza, koja se poslednjih par godina odvija u vrlo teškim specifičnim uslovima, sa veoma osetnim padom prinosa i kvaliteta same proizvodnje, možemo slobodno reći da sirak može dosta doprineti u promeni tog negativnog trenda.

Da li sirak treba da istisne kukuruz iz proizvodnje ili da ga samo delimično zameni je pitanje koje svi danas postavljaju.

Poljoprivredno preduzeće Miljković V. Silosi iz Starih Banovaca koje se pored poljoprivredne proizvodnje bavi i otkupom tj. lagerovanjem ratarskih proizvoda i prodajom istih, za proizvodnju sirka, kako kaže direktor i vlasnik preduzeća Voja Miljković, odlučili su se iz par razloga, za koje će se mnogi složiti da su i najbitniji:

• jeftinija proizvodnja za 30 % od proizvodnje kukuruza;
• sigurnija proizvodnja u smislu da je na slabijem zemljištu lako zasnovati i održati proizvodnju sirka i postići zadovoljavajuće prinose, pa čak i na zemljištu pete klase i zemljištu koja se klasifikuje kao livada;
• nema bojazni o neadekvatnoj pripremi tj. iskorišćavanju zemljišta jer u proizvodnji sirka što se agrotehnike tiče ne izostaje nijedna operacija kao i u proizvodnji kukuruza, naprotiv na lošijem zemljištu sirak otvara mogućnost popravke istog;
• jedna od glavnih prednosti je to što se može gajiti u monokulturi pet godina zaredom i što jako dobro podnosi sušne periode.

Računica za setvu na jednom hektaru je sledeća:

S ekonomske strane gledišta jako primamljiv podatak poljoprivrednim proizvođačima. Ako se uzme u obzir i nega useva u smislu prskanja, sama cena ove operacije je neuporedivo manja u odnosu na kukuruz.

Dva prskanja koja su obavezna ne prelaze cenu od 1.000 do 1.200 dinara po jednom hektaru i to je još jedan jak razlog za naše proizvođače da ozbiljnije krenu u proizvodnju.

Plasman je zagarantovan jer se seme sirka i ne može naći u slobodnoj prodaji, što je jako interesantan podatak, već samo preko ovlašćenih dobavljača sa kojima se i ugovara proizvodnja i garantuje otkupna cena. Cena može ići i do 10 % iznad ugovorene u zavisnosti od ponude tj. trenutne situacije na tržištu kukuruza.

Miljković V. Silosi su svoju proizvodnju sirka zasnovali na 40 ha zemljišta šeste klase u KO Progar.

U izveštaju vidimo da je dubina uzorkovanja 30 cm, metodom ručne sonde, dala rezultat da se radi o zemlji vrlo niskog – lošeg kvaliteta. Radi se o parcelama koje je nekad radio PKB, a mnoge od njih ni sam kombinat nije radio u svoje najbolje dane.

Zemljište tipa gajnjača – osolođena, koju meštani zovu „bela džigerica“, jer i posle male kiše ona izrazito pobeli. I sa svim ovim pokazateljima tj. negativnim karakteristika zemljišta silosi Miljković su izvukli prosek od 7.500 – 8.000 kg/ha.

Činjenično stanje je da u Srbiji ima dosta državne zemlje koja je jako lošeg kvaliteta, klase, koja se i ne radi a koja bi mogla da bude iskorišćena u proizvodnji sirka. Nižim cenama zakupa državnog zemljišta lošijeg kvaliteta mogli bi se privući i manji proizvođači.

Manji proizvođači u proizvodnju sirka bi ušli isključivo ako imaju zagarantovan otkup i obezbeđen deo repromaterijala.

Pored svih ovih prednosti i očekivanja u proizvodnji sirka moramo napomenuti da niko od poljoprivrednih proizvođača ne dovodi u pitanje proizvodnju kukuruza ili njegovo potiskivanje ili stavljanje u drugi plan.

Naprotiv priča je o tome da se na lošijim zemljištima zasniva proizvodnja sirka kao jedan od načina iskorišćavanja zemljišta slabijeg kvaliteta i da se određenim operacijama i ulaganjima popravi struktura zemljišta i da ono u nekom budućem periodu bude takođe bitan deo poljoprivredne proizvodnje.