Već godinama minimalna je dobit od uzgoja osnovnih ratarskih useva, pa su ratari u velikoj dilemi šta da poseju nastupajuće proizvodne sezone.
Možda vas zanima
Zašto je dobro gajiti speltu?
17/08/2024
Kada je prošle jeseni u Srbiji pšenicom zasejano preko 660.000 hektara i letos rodilo 3,2 milion tona, dva i po puta iznad domaćih potreba, mnogi su govorili da je u pitanju još jedan loš odabir. Skromniji kvalitet zrna dodatno je brinuo paore. Cene žita na berzama su već godinama izrazito niske, pa je i profit mnogo niži od dugogodišnjeg proseka; dobar prinos samo delimično nadoknađuje nepovoljnu cenu.
Međutim, tokom oktobra stvari izgledaju drugačije. Pšenica se prodaje, a srpski izvoznici plasiraju upravo pšenicu stočnog kvaliteta. Onu bolju seljaci čuvaju.Cena je oko 165 evra, prihvatljivo, pogotovo kada se vidi kako su cene ostalih ratarskih useva zabeležile dodatni pad. Ispostavlja se da će seljak još ponajviše profitirati od ovog useva.
Raž: Odlična zamena za pšenicu u sušnim periodima
Cene uljaricama su naglo pale, šećer je jeftiniji nego ikad, kukuruz teško može da se plasira za 115 evra. Odista, cene su toliko niske da su potpuno poništile efekat rodne godine. Seljak može samo da se pita šta bi bilo da su prinosi bili uobičajeni.
Kako preživeti godinu dana
Tok događaja vodi srpskog ratara u nove nedoumice; veliko je pitanje šta zasejati ove jeseni, još više šta zasejati na proleće. Uzgoj bilo kog od osnovnih ratarskih useva jedva da donosi dobit. Kalkulacija nam pokazuje da je ove, veoma rodne, godine zarada ispod minimalne, za preživljavanje. Tako prinos od deset tona kukuruza donosi, ne računajući rad, tek 430 evra zarade po hektaru. A valja platiti poreze, vodnu taksu, doprinose za penzijsko i zdravstveno, odvojiti za održavanje alatki i voznog parka… Naravno, trebalo bi i preživeti narednih dvanaest meseci.
Slična kalkulacija pokazuje ovogodišnju zaradu od 550 evra sa hektara pod pšenicom, soja i suncokret, pak, jedva da su donele 350 evra. Mada uzgoj šećerne repe zahteva najviše znanja i rada, seljaci koji su se oslonili na ovaj usev loše su prošli; teško da će prihodovati 250, a samo pre koju godinu bilo je i 1500 evra po hektaru.
Zašto su poljoprivredne penzije toliko niske?
U ovakvoj situaciji ne čude dileme paora šta da seju. Niko ne može biti toliko pametan, bolje kazano sretne ruke, da uvek pogodi, i zaseje, upravo onaj usev koji će naredne sezone i solidno roditi i imati dobru cenu. A naš seljak je upravo u poziciji da pogađa. Pravo pitanje je, izgleda, kako je seljak dospeo da izigrava kockara i oslanja se na nagađanje?
Kod nas je, naročito u Vojvodini, ratarstvo osnov poljoprivede. Ali, istovremeno je decenijama svako ovdašnje domaćinstvo bilo i stočarsko, imalo je, makar samo za sebe, i baštu, ne retko i voće. U naseljima pored reke seljani su bavili ribolovom, a veštiji i spretniji zanatskim aktivnostima za lokalne potrebe.
Talas globalizacije je mnogo toga promenio, korenito. Digitalizacija je pojeftinila proizvodnju, pogotovo u kombinaciji sa jeftinim radnom snagom iz azijskih i afričkih država. Mnogo toga što se ranije popravljalo, krpilo ili šilo, sada se odlaže na opad i zamenjuje novim. Time je otpala potreba za brojnim tradicionalnim zanatskim uslugama, na selu posebno.
Stalan odlazak u gradove je sve više umanjivao broj stanovnka na selu, do nivoa da i ona opstala potražnja više nije dovoljna da bi lokalna proizvodnja bila isplativa. Selo se postupno potpuno poistovetilo sa poljoprivedom, ostale delatnosti su postale pravi raritet.
Istovremeno se i sužavala delatnost gazdinstva. Seljaci su počeli da se specijalizuju za proizvodnju mleka, tov svinja, uzgoj pilića, sejanje žitarica, odnosno uljarica… Oni sa manjim imanjima oslonili su se na povrtartsvo i staklenike.
Specijalizacija je, posebno u startu, donosila veće prinose, time i prihode. Ubrzo se ispoljilo i drugo lice promene, prevelika zavisnost od tržišnih prilika naročito izraženo u ratarstvu, gde se cene sa globalnih berzi brzo prenesu i na lokalna tržišta. Drugim rečima, ratari u bilo kojoj zemlji sveta, moraju se prilagoditi cenama kolje diktiraju latifundije sa stotinama hiljada hektara i sa mnogo nižim proizvodnim troškovima. Tako su već šest sezona uzastopno niske cene pšenice i kukuruza, od prošle godine i sunkcokreta i soje. Odluka Evropske Unije da ukine zaštitu proizvodnji šećera iz repe dovela je do drastičnog pada cena i slasti, i sirovine.
Šta iskusan i uspešan poljoprivrednik savetuje mladima?
Loš učinak po uzgoj pojedinih useva u Srbiji je imala kriza devedesetih godina prošlog veka. Nekada se samo u Vojvodini dvesta hiljada hektara sejalo lekovitim biljem. Bar polovina roda se izvozila u Nemačku. Sa sankcijama izvoz se prekida, postupno se i gasi domaća kozmetička industrija, a lekovito bilje se svelo na dvadesetak hiljada hektara koje uporno sade zanesenjaci u selima južnog Banata. Tokom krize došlo je do pada stočarstva; broj marve i svinja se prepolovio. Sledstveno, seljaci su polako uzgoj biljaka za stočnu ishranu sveli na trećinu negdašnjeg.
Pouka iz Slovenije
Privatizacija je, pored niza dobrih, imala i loše efekte. Država je popuštala pri prodaji pivara i nije dolazak svetskih marki uslovila očuvanjem uzgoja hmelja i pivarskog ječma. I dok ječam od nekadašnjih sto hiljada hektara još zauzima šezdesetak, od hmelja nema ni traga. A pred dolazak inopivara bilo je ovde još oko 1.300 hektara sa šišarkom koja pivu daje prepoznatljivu gorčinu. Nije ostalo ništa, a zarada uzgojem ove biljke je rekordna za agrarne prilike.
Veliki deo sirovina za proizvodnju piva nabavlja se lokalno
Pogledajmo slovenački slučaj: pre privatizacije imali su 650 hektara po hmeljom, nakon što su pivare u Laškom i Ljubljani prodate holandskom pivarskom magnatu, hmeljarnici su opstali na 550 hektara. Država je našla načina da ulazak stranog kapitala uslovi očuvanjem domaćeg uzgoja hmelja.
Tako se ratarstvo u nas svelo na uzgoj pet, šest useva. Zavisnost ratara od svetskih cena je totalna. U periodima slabog kotiranja pšenice, soje, kukuruza na berzama, nastaje muka za paore. Mogu preživeti oni sa najmanje pedeset hektara i neophodnim mašinskim parkom. Siromašnija gazdinstva ili se vraćaju nekadašnjoj širokoj lepezi poljoprivednih aktivnosti ili lagano propadaju.
Komentari