Ovas (Avena sativa L.) uglavnom se upotrebljava za ishranu stoke, naročito konja, dok se za proizvodnju hleba danas ne koristi. U zrnu ovsa nalazi se manje ugljenih hidrata, dva do tri puta više masti, a proteina približno jednako u odnosu na druga prava žita. Zbog kvaliteta proteina, od ovsenog zrna se u prehrambenoj industriji pravi niz proizvoda velike hranljive vrednosti, kao što su ovsene pahuljice, griz i ovseno brašno.
Ovseno zrno za ishranu stoke bolje je od kukuruznog jer izuzev triptofana sadrži više aminokiselina. Osim zrna, za ishranu stoke služi i vegetativna zelena masa, čista ili u smesi sa drugim biljkama (jednogodišnjim leguminozama). Slama ovsa je bolja za ishranu stoke od ostalih žita.
Možda vas zanima
Zašto je dobro gajiti speltu?
17/08/2024
Ovas je jari usev. Tipičnih ozimih formi ovsa nema, ali se sreću izvesne poluozime ili fakultativne forme, koje se odlikuju srazmerno dugim stadijumom jarovizacije. Kod gajenog ovsa (Avena sativa), stadijum jarovizacije je kratak (10-14 dana) i prolazi ga pri temperaturi od 2 do 50C, dok je kod nekih drugih vrsta obratno.
Naklijala pšenica može da se koristi u ishrani stoke
Dužina vegetacionog perioda kod jarog ovsa je 70-120 dana, a kod ozimog 270-280 dana. Ozimi ovas je biljka toplijih, južnijih krajeva.
Setva ovsa
Setva ozimog ovsa bi se trebalo obaviti do kraja semptembra. Ako se kasnije poseje onda slabije bokori i više izmrzava, što utiče na smanjenje prinosa. Jari ovas treba sejati u prvoj sedmici početka prolećnih radova, odnosno kada se može bez štete ući u njivu, a to u našim uslovima pada početkom ili u toku marta, a ponekad i u februaru.
Setva ozimog ovsa se obavlja na međuredni razmak od 10.5 do 12.5 cm na dubinu 3-4 cm i na dva centimetra dubine za jari. Ovas je osetljiv na duboku setvu. Količina semena za ozimi ovas je u granicama 500-550 klijavih zrna/m2, što iznosi 120-160 kg/ha sjemena, a za jari treba da bude 400-500 klijavih zrna/m2 što iznosi 120-150 kg/ha sjemena. Nega ovsa je ista kao kod ostalih pravih žita.
Žetva ovsa počinje kada se javi prelaz vršnog dela metlice u periodu punog zrenja. Naime, ovas ima neravnomernije zrenje od ostalih pravih žita, stoga je teže odrediti momenat žetve. Žetvu treba početi pre osipanja zrna u vršnim klasićima. Zato bi kod ovsa trebalo primeniti dvofazni način žetve.
Uslovi uspevanja ovsa
Zahtevi prema toploti su mali jer je ovas usev severnih područja. Biološki minimum za klijanje je 1-20C (optimum 6-120C), za nicanje i formiranje vegetativnih organa 4-50C (optimum 12-160C), formiranje generativnih organa, cvetanje, plodonošenje i sazrevanje 10-120C (optimum 16-220C). Klijanci podnose niske temperature u proleće čak i do -80C, kasnije se sa stepenom razvoja povećavaju zahtevi prema toploti.
S obzirom na brz razvoj korenovog sistema ovas manje strada od prolećne suše, nego ječam i jara pšenica. Ovas ne podnosi visoke temperature i sušu u toku leta, pa lako strada od toplotnog udara.
Zahtevi prema vodi su veći u odnosu na ostala prava žita i to u toku celog vegetacionog perioda. Za klijanje zahteva 65 odsto vode od težine zrna. Razlog je što ima veliki transpiracioni koeficijent (400-600) i što ima veliku lisnu masu. Kritičan peiod za vodom je od vlatanja do metličanja. Ovas naročito strada ukoliko nedostatak vlage nastupi na 10 do 15 dana pred metličanje. Padavine u periodu nalivanja i sazrevanje zrna ometaju pravilan razvoj i često dovodi do propadanja ovsa, odnosno do produžetka vegetacije.
Zahtevi za svetlost su umereni, ali treba voditi računa o fotoperiodskoj reakciji pojedinih sorti. Za sorte iz severnih krajeva treba duže osvetljenje u toku dana, a sorte iz južnih krajeva traže kraće osvetljenje. Zahtevi prema zemljištu su manji u odnosu na ostala prava žita. Može se gajiti na različitim zemljištima, pa i na novoosvojenim površinama, krčevinama, razoranim travnjacima, na kiselim zemljištima. Dobro reaguje na kalcizaciju.
Agrotehnika gajenja ovsa
Ovas u plodoredu obično dolazi na posljednje mjesto, pošto zbog usisavajuće moći korena, najbolje koristi ostatke hranjljivih materija. Za ovas su dobri predusevi rane đubrene okopavine, jednogodišnje i višegodišnje mahunjače. Ne podnosi gajenje u monoprodukciji. Ovas je loš predusev za strna žita jer jako isušuje zemljiše.
Nema posebne zahteve prema osnovnoj i predsetvenoj obradi zemljišta. Sve što je rečeno za pšenicu i ostala prava žita vredi i za ovas. S obzirom na to da ovas u plodoredu dolazi na posljednje mjesto iza okopavina, te za njega ne treba orati dublje od 20 cm zbog produžnog efekta duboke obrade za predusev.
Đubrenje ovsa
Ovas dobro koristi teško rastvorljiva hraniva iz zemljišta, ali istovremeno dobro reaguje na đubrenje, naročito azotom. On se odlikuje rastegnutim, ali dosta ravnomernim usvajanjem hraniva u toku vegetacije. Ipak, u fazi porasta u stablo i pred izlazak metlice, treba najviše hraniva.
Reakcija ovsa na đubrenje je uopšte veoma velika, pa zato on u ogledima služi kao “test biljka”. Ovas je veliki potrošač azota i kalijuma, ali se njime mora obazrivo đubriti zbog eventualnog poleganja. Što se tiče količine đubriva koja treba unieti u zemljište, predlaže se da se azot u zemljište unese u onoj količini koliko ga prinosom usev iznese, fosfora treba dati za 50 odsto više od iznošenja, a kalijuma manje od iznetih količina.
Za prinos od 3 t/ha, u našim agroekološkim uslovima treba za ovas dati 80 kg/ha N, 40-50 kg/ha P2O5 i 40 kg/ha K2O. Raspored hraniva treba da bude sledeći: 50 odsto pred osnovnu obradu i 50 odsto predsetveno za ozime sorte, a kod jarog svu količinu PK đubriva treba uneti u jesen.
Azotna đubriva za ovas upotrebljavaju se jednim delom pred setvu, a drugim za prihranjivanje. Pred osnovnu obradu treba upotrebiti najviše ¼ do ½ azotnih đubriva, a ostatak u ranom prolećnom prihranjivanju (krajem zime). U vlažnijim regionima prihranjivanje se obavlja tako da se azot daje rano u proleće i u početku vlatanja. Za jari ječam u sušnijim područjima se celokupna količina azota daje pred osnovnu obradu, a u vlažnim područjima primjenjuje se jedno prihranjivanje i to u toku intenzivnog bokorenja.
Preuzeto iz Ratarsko-povrtarskog priručnika, s dopuštenjem koautora prof. dr Ilije Komljenovića (Poljoprivredni fakultet Banjaluka)
Tekst je originalno objavljen u časopisu Agro Planeta
Komentari