Novi načini proizvodnje u ratarstvu podrazumevaju uvođenje novih hibrida, novih načina i sistema obrade zemljišta, i sve veći značaj primenjene agrotehnike. Detaljnim proučavanjem i analizom metabolizma u gajenim biljkama je zaključeno da je gajenim kulturama za pravilno funkcionisanje, visok prinos i kvalitet, pored vode i osnovnih hraniva, potrebno obezbediti i neophodne mikroelemente.
Možda vas zanima
Zašto je dobro gajiti speltu?
17/08/2024
Pravilnim balansom svih elemenata je jedino moguće obezbediti pravilno đubrenje i odgovarajuću prihranu!
Postavlja se pitanje zašto naglašavamo mikroelemente. Osnovna razlika između mikro i makroelemenata je u količini pojedinih elemenata u njihovom sastavu, koji su neophodni biljci. Ako su ti elementi biljci potrebni u malim količinama, govorimo o mikroelementima, inače nema razlike u značaju, jer biljke ne mogu pravilno da funkcionišu bez svih potrebnih elemenata. Najvažniji mikroelementi su gvožđe, cink, bakar, mangan, molibden i bor.
Treba znati i da su svi ovi mikroelementi osim bora teški metali, i da je vrlo blizu granica dokle su korisni, a odakle počinje njihova štetnost, to jest otrovnost za biljku, te su pravilne koncentracije od ključnog značaja za uspešnu proizvodnju. Treba naglasiti da i mikroelementi, iako su biljkama potrebni u malim količinama, spadaju u esencijalne, odnosno elemente koji su biljci neophodni tokom čitavog života za obavljanje osnovnih fizioloških funkcija i za opstanak. Njih biljka ne može da sintetiše u organizmu već mora da ih dobije hranom. Ti elementi imaju neposrednu ulogu u biljnom metabolizmu, i da bi bili svrstani u esencijalne, potrebno je da budu neophodni za više od dve biljne vrste.
Svedoci smo činjenice da trenutna poljoprivredna proizvodnja uglavnom koristi enormno velike količine veštačkih đubriva koja u osnovi imaju u svom sastavu samo tri elementa: azot, fosfor i kalijum, koji jesu potrebni biljkama, ali nisu dovoljni.
Nedostatak jednog ili više biogenih, odnosno esencijalnih elemenata uzrokuje različite fiziološke poremećaje u metabolizmu biljaka, što se na različite načine ogleda na pojedinim biljnim organima. Posledice nedostataka elemenata se najčešće primećuju na listovima biljaka ili na samom plodu i time šteta postaje još veća.
Onaj element koga ima najmanje u odnosu na potrebe najviše koči uspešnu proizvodnju!
Često se dešava da lišće gajenih biljaka gubi boju i postaje svetlozeleno ili čak i žuto i tada govorimo o hlorozi biljaka, odnosno nedostatku gvožđa, cinka ili mangana. Ako se uoči na vreme i dodaju kroz prihranu ovi elementi u pravilnim koncentracijama, listovi opet dobijaju svoju boju.
Vrlo je važno znati, a to je najbolje objasnio Libigov zakon, poznat kao zakon „oca agrohemije“, da je visina prinosa gajene kulture ograničena hranljivim elementom koji je u najvećem nedostatku – što bi značilo da onaj element koga ima najmanje u odnosu na potrebe – najviše koči uspešnu proizvodnju.
Zaključak je da ako uočimo da biljke dobro ne napreduju i da imaju neke nezadovoljene potrebe u hranivima, ili narodski rečeno – da im nešto fali, nikako ne treba dodavati osnovna NPK đubriva u nadi da će se problem rešiti, već obavezno uraditi analizu zemljišta i analizu biljaka, konsultovati stručnjake i utvrditi šta tačno nedostaje i u kojim količinama. U suprotnom se upada u začarani krug da se unosi previše elemenata kojih već ima, a oni koji su limitirajući se još više troše, pa su štete višestruke.
Treba u svakodnevnu poljoprivrednu praksu uvrstiti i granulisana kompleksna đubriva sa visokim sadržajem hraniva u lako pristupačnom obliku, čiji veliki deo sadrži i mikroelemente. Na taj način gajenim biljkama omogućavamo ujednačenu dostupnost svih neophodnih elemenata tokom cele proizvodne godine.
Za tretiranje preko lista je preporuka da se kombinuje dopunska ishrana sa sredstvima za zaštitu biljaka!
Pri intenzivnoj ratarskoj proizvodnji, uprkos dovoljnim količinama i pravilnoj koncentraciji, često se dešava da dođe do nedostatka pojedinih elemenata zbog nemogućnosti korenovog sistema da apsorbuje pojedine hranljive materije iz zemljišta. Tada pristupamo folijarnoj ishrani kao dopunskoj, dodatnoj i korektivnoj meri đubrenja. Za tretiranje preko lista je preporuka da se kombinuje dopunska ishrana sa sredstvima za zaštitu biljaka. Tako se postiže bolji kvalitet, ekonomičnija proizvodnja, kao i bolja otpornost na bolesti.
Neophodno je i mešati različite vrste đubriva u proizvodnji kako bi efekat bio što bolji. Prednost uvek treba dati humusu, čiji je sastav bogat različitim hranivima, uz dodatak mikrobioloških đubriva koja ga još više aktiviraju. Rešenje za većinu problema nedostataka hraniva je u unošenju organskih đubriva, koja uvek sadrže neophodne mikroelemente, laganim otpuštanjem zadovoljavaju potrebe biljaka, ali i utiču na direktno obnavljanje humusa u zemljištu.
Sa napretkom poljoprivrede i inovacijama napreduje i poboljšanje hemijskog sastava u granulama od kojih se pravi rastvor za folijarnu prihranu, pa se tako postižu i po nekoliko puta veće koncentracije neophodnih hraniva, ali takvog sastava da ne oštećuju površinu lista i celu biljku. Folijarnom ishranom se vrlo lako nadoknađuje manjak hemijskih elemenata iz osnovnog đubrenja.
Hraniva koja sadrže neophodne mikroelemente u poslednje vreme sadrže i aminokiseline kako bi rasteretile biljku i omogućile joj da lakše prebrodi stresne uslove.
Znači, uvek treba imati na umu da biljkama nisu dovoljna hraniva iz osnovih NPK đubriva, da prihranu treba dobro planirati uz odgovarajuće analize i konsultovanje stručnjaka, i da ne treba zaboraviti na organska đubriva. Stajnjak treba dodavati svake četvrte godine na istoj parceli, ostala mogu i svake godine, jer su slabija. Pravilnim odabirom hraniva biljke će dobro napredovati i višestruko vratiti uloženi trud.
Komentari