Oni koji znaju šta je dobra srpska rakija od šljive i da istinski uživaju u čuvenoj prepečenici, trebalo bi da poznaju ili su barem čuli za Stanislava Cana Trifunovića iz Jarčujaka kod Kraljeva, koji uz nesebičnu pomoć supruge Branke proizvodi poznatu ,,bukovičanku canovku“ koja, po ocenama vrhunskih degustatora-stručnjaka, pripada samom vrhu najboljih srpskih rakija. Pored toga, ovaj vredni bračni par uspešno se bavi proizvodnjom raznih vrsta sušenog mesa i slanine za koje su dobili najveća sajamska i druga priznanja u zemlji.
Kada su pre dve i po decenije Stanislav i Branka Trifunović rešili da proizvodnji rakije pridodaju još neki posao brzo su odlučili da to bude proizvodnja sušenog mesa i slanine, kao i još nekih sličnih proizvoda. Za to su imali dovoljno iskustva ali ne više od prosečnog seoskog domaćinstva koje kasnu jesen ne dočeka bez bar jednog tovljenika.
Možda vas zanima
Za razliku od mnogih drugih imali su daleko više upornosti, želje i volje da i u novom poslu budu prepoznatljivi, naročito po kvalitetu.
Odmah su znali da im neće biti lako, pre svega zato što ih je čekala jaka konkurencija velikih mesnih industrija sa područja Kraljeva ali i drugih gradova i mesta, ne samo iz Srbije, sa višedecenijskim iskustvom u proizvodnji i preradi mesa.
„Ja i supruga Branka brzo smo postigli dogovor da nam količine mesa s kojima smo hteli na tržište nikada ne budu prioritet”, kaže Stanislav.
Oni nisu brojali kilograme i tone, već su samo razmišljali da ono što bude iz njihove sušare – bude vrhunskog kvaliteta, ma koji to bio proizvod.
„Prvo smo bili rigorozni u odabiru sirovinske baze. Svinje i goveda morali su da budu apsolutno zdravi, da su hranjeni zdravom hranom sa planinskih pašnjaka i livada uz najmanju moguću upotrebu koncentrata “, priča Stanislav.
U novom poslu Trifunovićima, kako kažu, nikada nije bilo lako, naročito na početku. Ugostiteljski objekti, veliki trgovinski lanci, čak i najmanje prodavnice, imale su svoje stalne snabdevače, koje su uglavnom birali po niskim cenama, ne vodeći puno računa o kvalitetu proizvoda, što bi trebalo da bude vrhunsko merilo barem kad je u pitanju hrana.
Istrajati na kvalitetu po svaku cenu
Čak i kada su znali da će ići na svoju štetu nisu odustajali od svog načina proizvodnje, priča Branka. Osim o kvalitetu stoke, vodili su računa o načinu pripreme i sušenju mesa i drugih proizvoda. Kako su počeli pre 25 godina, tako rade i sada.
„U našu sušaru nije ušlo drugo drvo osim bukovog, ponekad i šljivovog koja i jesu predodrređena za dobro i najprirodnije sušenje“, kaže Branka, koja poslednjih godina vodi glavnu reč, kako u sušari, tako i na pijacama na kojima prodaje najveće količine svojih proizvoda.
Trifunovići imaju svoje stalne kupce. Određene količine mesa prodaju kod kuće, veći deo na pijacama, zatim ugostiteljskim objektima, kao i na vašarima i drugim manifestacijama. Ne proširuju asortiman svojih proizvoda nego strogo vode računa da ono što proizvedu može da udovolji najprobirljivijim ukusima.
„Kod nas nema tajne. Znaju nas kao višegodišnje proizvođače vrhunskih sušenih proizvoda od svinjskog mesa, počev od pršute, suvih rebaraca, slanine, sudžuma, svinjskog buta i domaće kobasice”, navodi Stanislav.
Što se tiče proizvoda od goveđeg mesa, kako sami kažu, opredelili su se za goveđu pršutu, goveđi but i pečenicu, takozvani ramstek.
Prirodan način sušenja
Stanislav i Branka ne drže u tajnosti ni način na koji suše meso, verujući da je svima stalo do što ukusnijih i zdravijih proizvoda.
„I svinjsko i goveđe meso mora da je zrelo, kako mesari kažu, nikako staro. Pre sušenja ono mora da bude u presolcu od 15 do 20 dana, na temperaturi do četiri stepena. Svaki drugi dan mora da se prevrće i posle kačenja jednu noć mora da se ostavi da se ocedi, bolje reći da iskaplje“, objašnjava Branka.
Ona ističe da se o vatri mora strogo voditi računa i da je potrebno da drva budu bukova, eventualno šljivova, i to samo kao prinudna zamena.
„Vatra mora da je tiha, da puškara i da ima dosta vetra, odnosno promaje. Sušenje traje dvadesetak dana“, stručno završava svoje objašnjenje Branka Trifunović.
Kuća puna zlatnih medalja, pehara i drugih priznanja
Jedna soba u domu Trifunovića, u Jarčujaku nadomak Kraljeva, od poda do plafona, puna je medalja, pehara, diploma i drugih priznanja sa raznih sajmova i drugih manifestacija.
Stanislav i Branka broje samo zlatna odličja sa naših najvećih sajmova. Po tri zlatne medalje dobili su na Bogradskom i Novosadskom sajmu kao i sedam velikih šampionskih pehara na Beogradskom sajmu etno hrane. Posebno su ponosni na zlatnu medalju za tradiciju kvaliteta etno hrane. Priznanja sa manjih manifestacija i festivala hrane i pića broje se stotinama.
Branka i Stanislav Cane Trifunović kažu da sva priznanja predstavljaju veliku satisfakciju za ogroman rad i odricanje ali su im i veliki podstrek da sa istim žarom nastave ra rade i stvaraju. Uostalom to je i njihova egzistencija i ljubav, pored dvojice sinova i njihovih porodica, i prava ljudska sreća i zadovoljstvo.
Komentari