Bagremov med sa suvim voćem ili semenom koprive – lepo na oko, još lepše i zdravije ako se proba. Ovako upakovan pčelinji proizvod našao je svoj put do kupаca, a porodici Munjić iz Valjeva donosi i zaradu.
Možda vas zanima
Jasenka Munić nam je ispričala da je samo primenila ideje za koje je čula, jer su i njoj bile interеsantne, i ponudila tržištu što je, kako kaže, naišlo na dobru reakciju kod kupaca. Uz čist med i saće ovi proizvodi su kaže najtraženiji.
„U pčelinjaku imamo 130 košnica. Ove godine prinos nije bio kakav smo očekivali, ali ipak smo zadovoljni. Uz med prerađujemo i naše voće i povrće, koje gajimo bez upotrebe hemijskih sredstava jer se nalazi uz pčelinjak. Sve viškove od slatke i slane zimnice koje napravim za domaćinstvo prodajem. Bolje je prodati prerađeno jer se na taj način postiže i veća cena. Ja nemam stalan posao pa bar na ovaj način mogu da privređujem. Lipov i suncokretov med za praznike prodajem za 600 dinara po kilogramu, a inače je 800 dinara, dok je pola kilograma meda sa suvim voćem 500 do 600 dinara. Kupci još uvek ne prepoznaju kvalitetan proizvod. Mi smo nedavno dobili RS broj, koji omogućava prodaju na teritoriji cele Srbije, a u renoviranje prostorija za proizvodnju uložili smo 2.500 evra, i kupci opet idu tamo gde je najjeftinije, a zna se po ceni da tu nema pravog meda“, kaže Jasenka.
Da su nekadašnje velike prehrambene kombinate počela da zamenjuju porodična poljoprivredna gazdinstva primer su i Ilići iz osečanskog sela Lopatanj. Jabuku, šljivu, kupinu i malinu Milan Ilić gaji na površini od 5,5 hektara. Niska otkupna cena i nestabilno tržište bili su neki od faktora što su se on i njegova supruga odlučili da voće, a i povrće koje proizvedu na svom gazdinstvu, prerade i tako plasiraju na tržište. A nude sve što može da zainteresuje kupca i drugim domaćicama olakša posao u kuhinji. U ponudi su razna slatka od svih vrsta voća, pekmezi, džemovi, voćni likeri, domaći sirupi od maline, kupine, zove, nane, višnje. Tu je i domaća rakija, kupinivo vino, sušeno voće.
„Pošto za voće koje se prodaje sveže poslednjih godina ne možemo da dobijemo zadovoljavajuću cenu, odlučili smo se na preradu i plasman tih proizvoda. Imamo svoje proizvode koje prerađujemo i uglavnom ih prodajemo na turističkim manifestacijama i sajmovima. Pored toga imamo i stalne mušterije kojima robu šaljemo poštom. Sada se više baziramo na proizvodnju suvog voća, suvu šljivu sušenu na suncu i šljivani kolač. To su stari, tradicionalni proizvodi koji su nekada bili glavna poslastica, pa su zaboravljeni, a sada se ponovo vraćaju u promet. Inače, isplativije je prerađivati i tako prodavati nego davati svež plod. Našli smo neku svoju računicu, a kako će biti kasnije videćemo“, kaže Milan.
Sa 80 ari Ilići u proseku proizvedu 2,5 do 3 tone maline, ali je, kažu, otkupna cena „crvenog zlata“ veoma mala. Isto je i sa kupinom koju gaje na površini od jednog hektara. Zasad šljive je na 3,5 hektara, a preostalo je jabuka gde su zastupljene stare sorte kolačara, budimka, kožara.
„I za nju dobijamo bolju cenu ukoliko je prodajemo na sajmovima, nego da ide kao industrijska. Nažlost ove godine kilogram jabuke otkupljivači su plaćali 4 do 5 dinara, što je mizerno, a ovako je prodajemo za 80 do 100 dinara“, navodi Ilić.
U ovom poslu našla se i Milka Krunić, iz valjevskog sela Tupaci. Sve je počelo tako što je zimnicu spremala za familiju. Vremenom, krug potencijalnih kupaca se lagano širio, da bi sada imala široku paletu proizvoda od voćnih sokova, sirupa, slatka, pa sve do meda iz sopstvenog pčelinjaka.
„Nisu to velike količine koje mogu da se prodaju, ali kada vas potrošači upoznaju i uvere se u kvalitet onda i kupuju. Kako koje voće stiže u sezoni ja se trudim da što više proizvedem i to je u proseku oko 300 tegli određenog proizvoda. To je uglavnom voće odgajano na našem gazdinstvu: malina, kupina, aronija, pored toga berem divlju borovnicu i drugo voće koje može da se nađe u prirodi. Kupci su uglavnom zadovoljni, barem što se tiče ovoga što ja proizvodim, jer da biste zadržali mušteriju morate imati pravi i kvalitetan proizvod“, ispričala nam je naša sagovornica, za čije slatko, u zavisnosti od vrste voća od kojeg je napravljeno, treba izdvojiti 450 do 500 dinara.
Ipak, da bi ovaj porodični posao bio još uspešniji i profitabilniji neophodna je pomoć proizvođačima. Oni sami su svesni da udruženi mogu više postići.
„Bilo bi dobro kada bi se udružilo više domaćinstava koja se bave ovim poslom. Postojala je ideja da nekoliko nas proizvođača koji smo stalno prisutni na turističkim manifestacijama formiramo Udruženje ili Zadrugu, ali po tom pitanju još nije ništa urđeno pa ćemo videti u narednom periodu šta će se dešavati. Mi trenutno preradimo onoliko koliki su zahtevi kupaca i koliko možemo da prodamo. Ukoliko bi došlo do veće potražnje i stvorilo se udruženje onda bi bili u prilici da širimo proizvodnju i da uz dobar marketing robu možda ponudimo i velikim trgovinama ili izvozimo. Sami sve to možemo teško, a za sve je potrebna i podrška lokalne samouprave“, zaključuje Milan Ilić, poljoprivredni proizvođač iz Lopatnja.
Tekst: Dejan Davidović
Komentari