Ministarstvo kulture i informisanja predalo je kandidaturu da tradicionalno piće šljivovica bude upisano na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
Foto:Dejan Davidović
Kroz srpsku tradiciju i istoriju rakija ima jako duboke korene i veliku važnost. Bila je hrana, lek, kapital. Tradicionalno piće od šljive proizvodi se po proverenoj recepturi u starim kazanima ali i u savremenim destilerijama.
U poslednje dve godine primetno otvaranje malih kraft destilerija
Od 2016. godine nosi zaštićeno ime srpska šljivovovica kada je od Evropske unije dobila sertifikat o geografskom poreklu.
MOŽDA VAS ZANIMA
„Sama kandidatura nema posebnog značaja za proizvodnju, proizvođače ili konzumente. Međutim, za mene kao proizvođača, nekoga ko se bavi naukom i rakijom kao proizvodom u svakom smislu, ovo raduje, zato što to govori da rakija više nije anonimna što se tiče države i nas kao naroda. To je jedan gest koji je država napravila u smislu da počinje ozbiljnije da gleda na ovaj naš nacionalni proizvod”, kaže dr Ivan Urošević, predsednik Upravnog odbora Saveza proizvođača rakije.
Sa druge strane, kako ističe, postajemo svesni da je rakija jedan od retkih proizvoda koji su zaista autentični za nas i prema kojem treba da se ponašamo kao nacionalnom proizvodu s obzirom da je u poslednje dve godine primetno otvaranje malih kraft destilerija koje se bave proizvodnjom kvalitetnih rakija uz opšti trend podizanja kvaliteta.
„Sve ovo je u skladu sa težnjom da se na rakiju stavi akcenat kao na proizvod koji bi u nekim kasnijim fazama imao i ekonomski i privredni strateški uticaj. Sa stanovišta sveta i zapada ovo upravo daje mogućnost da nekome ko nema predstavu šta je uopšte rakija, i da postoji kao kategorija, prosto damo do znanja da mi zaista imamo nešto što svet manje više u globalu nije do sada video i nije se sretao sa tim“, navodi Urošević, jedan od vodećih konsultanata u prozvodnji rakija.
Onu šljivu koju ne biste stavili u usta, ne treba ni u kazan
On je dodao da je to prilika da sa rakijom kao proizvodom izađemo na svetsko tržište, jer bez toga smo mi kao malo tržište poprilično zatvoreni i ne možemo da očekujemo neke velike benefite sem ako ne pričamo o izvozu.
Foto:Agromedia
Iako nema preciznih podataka, procenjuje se da, od oko pola miliona tona šljive, koliko se godišnje proizvede u Srbiji, 70 odsto roda završi u rakiji. U valjevskom kraju veoma je mali broj registrovanih destilerija, svega desetak, dok je sve ostalo individualna proizvodnja.
„Osnovno pravilo kod proizvodnje rakije je da plod koji ne biste stavili usta ne treba ni u kazan odnosno u kominu. To znači da šljiva treba da bude zrela, da su čisti sudovi, peći na vreme posle 20 dana od kupljenja, a ne da se čeka zimi kada se završe seoski radovi. Ne sme se peći košpa, jer po pravilu u kazanu od 100 litara dozvoljeno je da budu tri koštice“, priča Milojko Lazić, voćar iz Pecke kod Osečine, koji je do sada na takmičenjima osvojio preko 50 medelja i pehara.
Kako kaže, on peče samo kljuk odnosno samo vodu iz prevrele komine. Pored toga sam proces pečenja treba da traje što duže, tri do četiri sata jedan kazan, da je što tanji mlaz i da rakija polako curi. Međutim, dodaje, ljudi forsiraju vatru i na taj način ispari sam buke rakije, njena aroma, miris.
Potrebno je još raditi na edukaciji proizvođača i kvalitetu rakije
Međutim, kada je reč o kvalitetu rakije koja se proizvodi u Kolubarskom okrugu stručnjaci kažu da je on šarenolik. Jovan Milinković iz Poljoprivredne savetodavne i stručne službe ”Valjevo” mišljenja je da proizvođači još uvek nisu ovladali tehnologijom proizvodnje, posebno za sorte koje zahtevaju da se odmah posle fermentacije odradi destilacija.
Foto:Agromedia
„Problem je što nemamo uniformni kvalitet, odnosno od svakog proizvođača imamo njegovu rakiju. Šta nam nedostaje? Nedostaje nam znanje, tehnologija, mašine za izbijanje koštice, malo savremeniji kazani. Zadržali smo se na tradicionalnom načinu proizvodnje, kako su to radili naši dedovi pre 50 godina. Ljudi veoma malo posvećuju pažnju samoj proizvodnji“, rekao je Milinković, savetodavac za voćarstvo.
Ono što je najpogubnije u celoj priči, kaže on, je da najkvalitetnije plodove prodaju, a ono što ne može da se proda stavljaju u rakiju, zatim kupe i plodove koji nisu zreli, sve to izmešaju i dobiju rakiju koja nije zadovoljavajućeg kvaliteta.
Kako kaže Milinković, naša šansa u preradi voća jeste proizvodnja rakije koja bi mogla da se izvozi i prodaje, ali bi morali mnogo ozbiljnije da pristupimo problemu i još više radimo na edukaciji proizvođača i podizanju kvaliteta.
Komentari