Poljoprivredno-veterinarska škola sa domom učenika u Rekovcu ne kupuje namirnice za ishranu svojih đaka koji stanuju u internatu. Ova škola ima svoju samoodrživu ekonomiju. Zahvaljujući farmi i obradivim površinama koje se prostiru na oko stotinu hektara, izdržavaju sami sebe, dok istovremeno đaci na praktičnoj nastavi uče sve o poljoprivredi i veterini. Osim za sopstvene potrebe, imaju dovoljno hrane da snabdevaju domove učenika u susednim opštinama, ukoliko država to prepozna kao potencijal i dozvoli im da učestvuju na tenderima.
Možda vas zanima
Poljoprivredna i stočarska proizvodnja odvija se na školskoj farmi. Praktična nastava je sastavni deo njihovog obrazovanja. Imaju sve vrste životinja: krave, svinje, ovce, živinu. Pre nekoliko godina počeli su da gaje mangulice i sada ih imaju 70. Uspešno gaje papriku pod crnom folijom, orezuju vinograd, prave med, slatko, džemove, vode računa o povrću u plasteniku. Sve što se proizvede od voća, povrća, žitarica i mesa, šalje se u učenički dom, za potrebe menze, dok se višak prodaje.
Ljubiša Stevanović, direktor Poljoprivredno-veterinarske škole u Rekovcu, kaže da baš u tim viškovima hrane postoji problem. Kada bi, navodi on, ustanove ovakvog tipa imale prednost u nabavkama, oni ne bi svoje proizvode morali da prodaju kao i svaki drugi proizvođač.
„Poljoprivredne škole koje mogu da proizvedu višak hrane trebalo bi da imaju prednost u javnim nabavkama, a ne da idemo na pijacu. Tamo svoje proizvode prodajemo po pijačnim cenama i tako dolazimo do takozvanih sopstvenih sredstava. Idealno bi bilo da možemo da se javljamo na tender pojedinih domova učenika, gde bismo mogli da imamo prednost u odnosu na ostale. Našim viškovima mogli bismo da snabdevamo, recimo, domove učenika medicinskih struka u Kragujevcu, koji po prirodi delatnosti nemaju svoju hranu i moraju da je kupuju“, kaže Stevanović.
Prerada mleka i mesa odvija se preko posrednika, ali veći problem predstavlja to što proizvodi ove samoodržive ustanove, iako državni, nisu oslobođeni poreza. Tako ova škola ima dodatne troškove, a ne olakšice.
„Dolazimo u situaciju da višak pšenice ili kukuruza prodamo mlinovima po ceni kao i za ostale proizvođače. Ali mi moramo da platimo porez državi kao i svaka firma, a oni ne. Nama svaki dinar znači, jer svaka farma i njiva zahtevaju ulaganja. Kada nam pukne guma na traktoru, mi tog trenutka moramo da imamo novac ako je sezona u jeku“, navodi Stevanović.
Zemljište farme Poljoprivredno-veterinarske škole u Rekovcu prostire se na oko sto hektara. Međutim, ne obrađuju se sve površine. Problem je što nema dovoljno novca da se plate profesori koji ostaju na farmi van nastave i učestvuju u proizvodnji. Rukovodstvo se nada da će se problem rešiti ako se država više uključi. Za sada profesori maltene dobrovoljno ostaju prekovremeno na farmi. Ako se krava teli usred noći, on mora da dođe.
Borba za napredak farme škole u Rekovcu ima smisla, s obzirom na to da je ova opština decenijama tavorila i iz nje su mladi uglavnom odlazili. Nedavnim otvaranjem odeljenja fakulteta iz Prokuplja za poljoprivredu i izgradnjom studentskog internata, pored učeničkog, u varošicu se slilo blizu hiljadu mladih ljudi koji u proseku tu ostaju po četiri godine. Direktor škole dodaje da ima potencijala da se varoš razvije upravo zahvaljujući prilivu đaka i studenata, a osnov njihovog dolaska upravo je poljoprivreda.
Autor: Biljana Nenković
Fotografije: Biljana Nenković
Komentari