Iako naša zemlja ima velike potencijale za proizvodnju voća i povrća u zaštićenom prostoru retki su proizvođači koji to koriste. Međutim, oni poljoprivrednici koji se odluče za takvu vrstu proizvodnje imaju siguran i intenzivan rod, zdravije proizvode i odgovarajuću ponudu za tržište. Međutim, čak i takvi sistemi imaju svoje probleme. Nešto više o tome rekao nam je gospodin Aleksandar Rafailović iz kompanije „Sagal Agrar“ iz Kraljevaca kod Rume.
U mestu Kraljevci, nedaleko od Rume, posetili smo jedan od najsavremenijih plastenika za proizvodnju povrća u našoj zemlji. On je u vlasništvu kompanije „Sagal Agrar“ sa čijim smo stručnjakom Aleksandrom Rafailovićem razgovarali. Od njega smo saznali na kojoj se površini ova kuća bavi povrtarstvom u zaštićenom prostoru, koju kulturu uzgajaju, ali i kakve rezultate postižu.
Možda vas zanima
Aleksandre, koliko zemlje zauzimaju vaši plastenici?
„Površina koju naši plastenici ovde zauzimaju je 3 hektara. Reč je o visokim plastenicima, od 4 metra. 100% naših površina je pod paradajzom koji proizvodimo hidroponski, na takozvanoj veštačkoj podlozi. Reč je o blokovima od kamene vune u kojima se nalaze biljke. Sada smo u fazi čišćenja, dezinfekcije i pranja, završavamo sezonu i pripremamo se za novu. Obično nam je datum za rasađivanje 1. februar.“
Zašto ste se odlučili baš za ovakav način proizvodnje i zašto je paradajz kultura koju proizvodite?
„Razlozi za monokulturu, odnosno za gajenje samo paradajza su što kada proizvodite jedan proizvod na površini od 3 hektara, onda ste značajni na tržištu. Kada bi ovu površinu koristili za proizvodnju 3 različite kulture, na primer za papriku, krastavac i paradajz, desilo bi se da nemamo dovoljno veliku ponudu, odnosno, da imamo sve, ali od svega po malo.“
„Za hidroponiju smo se odlučili zato što ovakvi moderni načini proizvodnje, koji su uglavnom kompjuterizovani, obezbeđuju kontinuitet u prinosu. Sa njima nema oscilacija ili padova u proizvodnji jer ne zavisite u velikoj meri od spoljašnjih faktora, osim od količne sunca i broja sunčanih dana, koji su važni za bilo koju vrstu proizvodnje.“
Sigurno kontrolišete i količinu hrane i vode koja se dodaje biljkama?
„Naravno, utičemo direktno na razvoj biljke, kako mikroklimatom, tako i ishranom, odnosno primenom đubriva. Za svaku fenofazu daje se propisana količina đubriva biljkama. Svaka od njih ima svoj kapljač kroz koji nikada ne ide obična voda već su u njoj uvek prisutni potrebni hranljivi elementi.“
Moderni načini proizvodnje, koji su uglavnom kompjuterizovani, obezbeđuju kontinuitet u prinosu. Sa njima nema oscilacija ili padova u proizvodnji, jer ne zavisite u velikoj meri od spoljašnjih faktora.
Kakvi se razulati postižu ovakvim načinom proizvodnje?
„Prinos koji postižemo merimo po kvadratnom metru. U zavisnosti od godine i broja sunčanih dana, prinos može biti od 42 ili 43 kilograma, pa do 45 ili 46 po metru kvadratnom.“
To su skoro duplo bolji rezultati od onih koji se prosečno postižu u plastenicima u Srbiji.
„Rezultati zavise od tehnologije. Ne mogu se očekivati ovakvi rezultati u plastenicima u kojima se povrće proizvodi, uslovno rečeno, primitivno, na zemljištu, bez grejanja, sa nekim kasnijim fazama rasađivanja. Sve zavisi od nivoa tehnologije koji koristite.“
Ako govorimo o grejanju, sigurno bismo mogli da kažemo da je to stavka koja u velikoj meri utiče na cenu krajnjeg proizvoda?
„Tako je. Naravno, to zavisi od zime, odnosno koliko je ona oštra i dugačka i koliko dana godišnje morate da grejete plastenike. Mi, kao što sam rekao, proizvodnju počinjemo početkom februara, pa su troškovi grejanja značajni. Oni mogu biti od 40 do 60% cene proizvoda.“
Čini mi se da vaš način zaštite nije uobičajen u našoj zemlji. Možete li nam reći o kakvoj vrsti zaštite je reč?
„Naš način zaštite nije uobičajen zato što ukoliko niste na ovom nivou tehnologije proizvodnje u zaštićenom prostoru, veoma je teško primeniti biološku zaštitu. Mi smo došli do stepena razvoja u kojem se insekticidi uopšte ne koriste. Kao zamenu za njih koristimo predatorske bube, kojima se borimo protiv štetnih insekata.“
„Jedino što se još koristi su fungicidi za zaštitu od bolesti, ali su uglavnom svi sa zelene liste koju je propisala Evropska unija. Pazi se na karence i one se veoma strogo poštuju. Herbicide takođe ne koristimo jer nema potrebe, sve je pokriveno folijom.“
Možete li nam reći nešto više o bubama predatorima, da li se one kupuju, kao bumbari?
„One se kupuju isto kao i bumbari i raspoređuju se po odgovarajućem sistemu svuda u plasteniku, tako što se određen broj predatora naseljava po metru kvadratnom. Uglavnom koristimo bubu koja se zove Makrolophus, koja se hrani belim leptirastim vašima i drugim štetočinama.“
Mi smo došli do stepena razvoja u kojem se insekticidi uopšte ne koriste. Kao zamenu za njih koristimo predatorske bube, kojima se borimo protiv štetnih insekata.
Kako znate koliko vam je predatora potrebno? Možete li da pogrešite pa da ih koristite više ili manje nego što je potrebno?
„Njihov broj određujemo na osnovu iskustva. Obično idu 2 predatora na jedan metar kvadratni, a već se zna da oni sprečavaju pojavu bele leptiraste vaši ili štetočine tute apsolute. Mi smo sada već savladali probleme koji su u vezi sa biološkom zaštitom i zaista nemamo probleme sa štetočinama.“
Da li su vaši plodovi, kada se prodaju, na neki način obeleženi? Mogu li kupci da znaju da su oni biološki štićeni ili se ne razlikuju od drugog paradajza?
„Na našoj ambalaži jasno je obeležen naš slogan Prirodan izbor. Naravno, ukoliko prodavac izvadi naš paradajz iz kutija, kupci ne mogu da znaju njegovo poreklo. Ipak, bez obzira na to, svi veliki lanci sa kojima sarađujemo traže od nas redovnu mesečnu analizu o ispravnosti i bezbednosti proizvoda.“
Gde najčešće prodajete vaš paradajz? U supermarketima, na pijacama?
„Veliki deo proizvoda ide u supermarkete, ali ima našeg paradajza i na beogradskom i novosadskom kvantašu.“
Turski kamioni stalno prolaze kroz našu zemlju i nose njihovu robu u zapadnu Evropu. Da li vi imate problema sa njihovom robom? Da li se deo robe koja je lošeg kvaliteta vraća ovde i obara cenu vaših proizvoda?
„Nažalost, ima i toga. Sve što ne može da prođe u Evropskoj uniji završi na našem tržištu i to nam pravi ozbiljan problem, posebno u letnjem periodu, kada cenu paradajza diktira roba iz drugih zemalja. Zato mi moramo da obaramo cene, nekad čak i ispod proizvodne. Naravno, nama i ostalim proizvođačima nije problem da se borimo sa nečijom prvom klasom, već sa robom koja nije planirana da završi na našem tržištu.“
Sve što ne može da prođe u Evropskoj uniji završi na našem tržištu i to nam pravi ozbiljan problem, posebno u letnjem periodu, kada cenu paradajza diktira roba iz drugih zemalja.
Na kraju, ostaje samo još da kupce upozorimo da obrate pažnju na proizvode koje kupuju i oznake njihovih proizvođača, jer samo ukoliko koristite biološki zaštićene proizvode, možete da jedete i zdravstveno bezbednu hranu.
Sagovornik:
Aleksandar Rafailović, „Sagal Agrar“
Komentari