Uzgoj biljaka nije uvek samo stvar prihoda i ostvarivanja zarade, već za mnoge ono predstavlja čistu ljubav, zadovoljstvo i kvalitetno provedeno vreme. Baštovanstvo se razvija u nešto više poput sakupljanja semenskog materijala, prenošenja iskustva drugima i motivisanje istih da se i oni upuste u čudesan svet baštovanstva. Odličan primer za to je Vukica Todorović iz Kule koja sa velikom pasioniranošću i žarom obavlja baštenske poslove i koja je sakupila veliku kolekciju biljaka iz celog sveta i nazvala je „Vukicin azil za biljke”.
Foto:Vukica Todorović
Ljubav prema baštovanstvu rodila se u detinjstvu
Kako kaže naša sagovornica, ona je rodom sa sela, tako da je od malena zajedno sa mlađom sestrom pomagala roditeljima pri uzgoju hrane za njihovu porodicu. Višak iste su prodavali firmama koje imaju kuhinje za radnike. Uzgajali su ogromne količine povrća poput krompira, pasulja, luka…
„Ja sam najviše volela da radim oko cveća. Po završetku škole, kada sam se osamostalila, počela sam sama da uzgajam povrće za svoje potrebe. S obzirom da sam se tada ostvarila kao majka, to je bilo nešto najbolje što sam mogla da uradim za svoje dete. Od malena je dobijalo obroke iz naše bašte. Deci treba da dajete zdravu hranu, bez pesticida, onu koju ste vi lično uzgojili”, započela je razgovor naša sagovornica.
Kako kaže, sada je to dete izraslo u veliku devojku koja joj je glavni pomagač u baštici. Pre nekoliko godina su se doselile iz Bosne u Vojvodinu. Ističe da se prilično razočarala skupoćom povrća koje je okupano u hemiji.
„Počela sam da istražujem, da kupujem knjige, da tražim stranice gde ljudi sa željama poput mojih dele savete, semena…Povezala sam se sa ljudima širom sveta koji su kolekcionari. Do tada sam poznavala tek par sorti paradajza, 3-4 sorte paprike, uključujući i ljute i slatke…Počela sam da razmenjujem sa ljudima semena, da sakupljam lekovito i začinsko bilje, razne biljne vrste, mnogobrojne sorte”, objašnjava svoje početke ova povrtarka.
Foto:Vukica Todorović
Razmena autohtonih sorti sa “braćom po semenki”
Ona ističe da je upijala kao sunđer svaki savet iskusnih baštovana. Počela je da pravi tečna đubriva za svoje biljke. Krenula je sa spremanjem komposta. Pre tri godine je posejala dvadesetak sorti čeri paradajza i nekoliko sorti čili ljutih papričica.
„E to je bio doživljaj. Razni oblici, razne boje, a tek ukusi. Tu nisam stala, povezala sam se sa još više ljudi i to sa američkog kontinenta, Slovenije, Rumunije, Hrvatske, Engleske. Sve su to kolekcionari u potrazi za sortama sa naših krajeva. Ja sam njima slala naše autohtone sorte kukuruza, paradajza, paprika, pasulja i drugog povrća, a oni meni njihove. I tako u krug. Prelepo iskustvo. Sreća”, opisuje Vukica.
Prema njenim rečima ništa nije lepše nego kada stigne pismo iz neke daleke zemlje, od brata po semenki, puno blaga. Imala je tu sreću da je upoznala divnog čoveka iz Slovenije koji joj je poslao oko 500 sorti paradajza.
U njenom azilu su kineske kupusarice, lufa, tomatiljo…
Njena kolekcija je danas velika. Ona broji oko 800 sorti paradajza, nekih 250 sorti paprika, oko 80 sorti raznih kupusnjača, patlidžana 25 sorti, pasulja i boranija oko 50 sorti. Gorka dinja, lufa ( biljni sunđer), batat, meksički paradajz tomatiljo, mnoge sorte tikvi i tikvica, mnogo cveća, dosta sorti bosiljka, peršuna, šargarepe i blitve raznih boja, sve to voli da raste pod njenim rukama i bude deo njenog azila.
„Grašak ne volim da jedem ali uzgajam nekoliko sorti. Poput onog sa ljubičastim zrnom ili šećerac žutih mahuna. U kolekciji imam i nekoliko sorti krompira, uglavnom naših sorti kao i ljubičastu peruansku sortu. Uzgajam mnoge kineske kupusarice, kinesku boraniju čije mahune narastu i do 80 centimetara. Od naših sorti uzgajam jabučar, krupni domaći jabučar čiji plodovi prelaze 1 kilogram, a neretko i 1,5, hercegovački jabučar, domaći rozi krupni paradajz i druge sorte”, rekla je naša sagovornica.
Foto:Vukica Todorović
Tu se nalazi i nezaobilazna ajvaruša, paprika somborka, naša autohtona sorta paprike vrtka koja najbolje uspeva jedino u Beloj Palanci. Ta paprika se koristi u svežem stanju ili sušena a ono sto je zanimljivo i od kuda i potiče njen naziv je to što se ona prilikom sušenja uvrne. Kako kaže, ona je uzgaja već tri godine i nažalost ne bude kao kada se uzgaja na tom području ali ona ne odustaje.
MOŽDA VAS ZANIMA
Vukica je prošle godine nažalost morala da se seli iz kuće gde je nastao azil, pa je mnogo njenih biljčica ostalo tu. Sada je uzela u zakup bašticu koja ima oko 200 kvadrata.
„Tu se ne može uzgojiti svih 800 sorti paradajza ali može 200, od svake sorte po 1-2 biljke. Radim gustu sadnju, pa više stane a i biljke mi se tako međusobno štite u toku letnjih suša. Svake godine uzgajam druge sorte i tako u krug dok ne dođu sve na red. Tako to ide na malim površinama, ali je lepo, veselo i šareno. Pratim plodored i pazim da mi se biljke ne ukrste. Paradajz se ne ukršta ali zato paprike da. Od njih mogu da uzgojim samo mali broj sorti”, istakla je Vukica.
Biljkama je potrebno malo da bi davale darove
Krastavac salatar, staru sortu krastavca je donela iz Bosne. Plod naraste i do pola metra. Kako kaže sa sobom je donela i beli kukuruz bosanćić, uzgaja ga svake godine u Vojvodini.
„Ja svake godine pred setvu pošaljem dosta paketića semena širom naše planete. To su poklon semena porodicama koje žele da uzgajaju stare i nasledne sorte i rade na očuvanju istih. Dosta semena sam poslala i u banku semena u Bosni”, istakla je Vukica.
Za kraj je poslala poruku svim ljudima da čuvaju nasledna semena i bave se povrtarstvom. Kako kaže, potrebno je samo parče zemlje, saksija, terasa… Biljke su zahvalne, potrebno je samo nahraniti ih, dati im sunca i vode i eto darova od njih.
Komentari