Porodica Damnjanović iz Sovljaka nadomak Uba, najpoznatijeg povrtarskog sela u kolubarskom kraju, pod sloganom „Moja bašta može da proizvede svašta“ više od pola veka bavi se uzgajanjem povrća. Poslednjih nekoliko godina, na njivi ali i na tržištu, ”glavnu reč” vode Danijela i njen suprug Dušan.
Foto: Danijela DamnjanovićGodišnja proizvodnja od preko 100 tona povrća
U svet povrtarstva najpre su ušli Dušanovi roditelji da bi on i Danijela od 2010. godine uz njihovu pomoć nastavili da šire proizvodnju. Od ove sezone povrće će proizvoditi na preko dva hektara u čak 76 plastenika. Inače krajem prošle godine Danijela je dobila podsticajna sredstva namenjena mladim poljoprivrednicima za kupovinu 20 plastenika, u okviru konkursa Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
„Godišnje proizvedemo i prodamo preko 100 tona povrća, a ove godine biće i više jer smo sa ovih 20 plastenika dostigli maksimum. Specifični smo po raznovrsnoj povrtarskoj proizvodnji i jedini smo u kraju koji gajimo skoro 15 povrtarskih kultura. U svakom od plastenika tokom godine odgaje se dve do tri vrste povrća”, priča Danijela.
Ni ove zime Damnjanovići nisu sedeli skrštenih ruku pa je uveliko na srpskim trpezama njihov praziluk, a uskoro stižu mladi luk i rotkvica. Narednih meseci odgajiće i kupus, brokoli, karfiol, tikvice, krastavac, crveni i plavi paradajz, crvenu papriku i drugo povrće.
Na ovaj način je, kaže Danijela, dosta teže raditi, jer svaka biljka zahteva drugačije angažovanje, ali pošto se isključivo bave povrtarstvom onda im to i ne predstavlja veliki problem. Nemaju radnike i sve sami postižu, jer je cela porodica angažovana. U julu ima najviše posla i skoro da nema odmora, a u jeku sezone se dešava da ona i suprug dan provedu u plasteniku negujući biljke i u berbi, dok noću pakuju plodove za isporuku.
„Ako ćemo da govorimo pošteno u ovom poslu nema stajanja. Od jutra do mraka smo oko tih biljaka, jedna treba da se veže, negde se postavlja folija, sledeća je stigla na branje. Ovaj način proizvodnje, sa više zastupljenih kultura, donosi veću zaradu nego kada se gaji jedna ili dve. Ukoliko se neko odluči da gaji jednu kulturu, pa se desi kao što je slučaj sa kupusom da cena bude niska ili je loša prodaja, onda nema zarade za dalja ulaganja. Zato mi gajimo tikvicu, koja je traženija, jer ona može da poklopi taj gubitak”, kaže naša sagovornica.
Foto: Danijela DamnjanovićDamnjanovići kupcima nude uvek najmanje jednu tonu povrća
Problema sa plasmanom robe nema. Već pet godina Damnjanovići imaju uspešnu saradnju sa dva kupca iz Novog Sada kojima isporučuju sve što proizvodu. Za siguran plasman svojih proizvoda izborili su se upornim radom i kvalitetom, a velikim kupcima su interesantni i zbog raznovrsnog asortimana.
„Nije ni meni bilo lako doći do ovoga sada, jer sam i ja ranije morala da nudim proizvode na više mesta. Potrebno je mnogo rada, ulaganja i odgovornosti prema kupcima. Sva roba koju isporučim u jednom pakovanju je ista i na taj način sam sticala mušterije. Od mene kupuju velike firme, koje se bave i uvozom povrća, uzimaju po nekoliko paleta raznog povrća“, rekla je ona.
Kako kaže nije joj cilj i nema zaradu od toga da nekome proda 200 kilograma, te uvek nudi najmanje tonu povrća. Prema njenim rečima, ako bi prodavali male količine onda ne bi imali ništa, jer bi na taj način morali robu da daju na nekoliko mesta, a ovako veliku količinu nude jednom kupcu.
Naša sagovornica napominje da cene povrća stalno variraju, mada bi prema njenim rečima rad u povrtarstvu, koji je dosta zahtevan jer se sve ručno radi, trebao da bude bolje plaćen odnosno da cena povrća bude stabilna.
Komentari