Poslednjih godina u Srbiji ali i Evropi menjaju se trendovi u proizvodnji voća. Sa druge strane rastu površine na kojima se odvija intezivno gajenje šargarepe, kupusa, paradajza, paprike i ostalih povrtarskih kultura koje zbog izuzetno blage i povoljne klime imaju odličan kvalitet, izgled i zadovoljavaju zahteve širokog tržišta.
Pitali smo profesora sa novosadskog fakulteta dr Žarka Ilina na kojoj površini se proizvodi povrće u našoj zemlji, ali i koje povrtarske kulture su najperspektivnije za gajenje.
Možda vas zanima
„Оd ovih tridesetak ekonomski značajnih povrtarskih vrsta, koje se gaje na velikim površinama, one zauzimaju prostor od nekih 75-78.000 hektara, i 28.000 hektara je pod krompirom, ali za različite namene. Proizvodnja povrća se odvija na preko 48.000 hektara u baštama i na okućnicama, što garantuje proizvodnju preko 400.000 tona svežeg povrća za različite namene u toku jedne godine“, navodi dr Ilin.
Koliko se proizvodi na otvorenom, a koliko u plastenicima?
Prema rečima dr Žarka Ilina, na otvorenom polju na 75.000 hektara proizvede se blizu milionstohiljada tona plus/minus 10%, zavisno od godine do godine i proizvede se negde oko 500.000 tona krompira.
„Ali, imamo razvijenu, pogotovo na jugu Srbije, proizvodnju povrća u zatvorenom prostoru i to u najjednostavnijim oblicima i tipovima zaštićenog prostora, odnosno tunelskom tipu, najčešće bez dodatnog zagrevanja i te površine su na nivou oko 5.241,8 hektara ukupnog, privremenog i stalnog zaštićenog prostora. Iz ovog zaštićenog prostora u Srbiji se godišnje proizvede preko 248.000 tona raznovrsnog povrća“, kaže dr Ilin.
Koje povrtarske kulture su najisplativije za gajenje?
Prema navodima dr Ilina jedna od najznačajnih povrtarskih kultura za Srbiju je paprika, koja ima dugu tradiciju proizvodnje, a proizvodnja i površine pod njom rastu po stopi preko 5% godišnje, jer je tražnja za svežom i prerađenom paprikom, odnosno ajvarom, izuzetno velika u svetu upravo zbog vrhunskog kvaliteta.
„Pored paprike, u prošloj godini je izuzetno značajan bio paradajz, i sa otvorenog polja i iz različitih oblika i tipova zaštićenog prostora. Pored ovih nabrojanih kultura, standardno za potrebe prerađivačke industrije, značajan je grašak, kukuruz šećerac i boranija, pre svega zbog hladne prerade i ne toliko zbog zbog domaćeg tržišta, više zbog izvoza. Izuzetno je atraktivan krastavac kornišon, uzgajan na ravnoj površini, horizontalno ili na manjim površinama vertikalno, u takozvanim špalirima, pre svega za izvoz; bilo da je prerada kod nas, pa je izvezen prerađen proizvod. Takođe, značajne količine svežeg paradajza sa preko 150 hektara godišnje se izvozilo i to čak na tržište Nemačke”, navodi dr Ilin.
Koje povrće i kako se prerađuje?
Profesor Ilin navodi da je kod nas dominantan način prerade – hladna prerada odnosno zamrzavanje, a samo po porudžbini – topla prerada ili pasterizacija. Nešto je malo razvijenija prerada biofermentacijom – prirodnim procesom kišeljenja, pre svega kod kiselog kupusa. Postoje izuzetni trendovi u preradi svog povrća – sušenjem, odnosno dehidracijom.
Brend Srbije nije više samo začinska paprika, nego pored nje je i niz povrtarskih vrsta koje se suše, odnosno dehidriraju, kao što je lisnati peršun, korenasti peršun, paštrnak, mrkva, suvi luk, a za pravljenje raznoraznih jela.
Koje promene su uočljive na tržištu poslednjih godina?
„Uočljivi su značajni trendovi vezani za ukrupnjavanje povrtarske proizvodnje, što je sa jedne strane jako dobro zbog uske specijalizacije i mogućnosti uvođenja novih tehnologija. Ali, nije dobro što ovaj sektor proizvodnje napuštaju srednja i mala porodična komercijalna gazdinstva, jer ona ne mogu dugoročno da budu konkuretna velikim koji su omogućili uvođenje novih tehnologija uz savremenu opremu, mehanizaciju, skladištenje i čuvanje“, zaključuje dr Žarko Ilin.
Sagovornik: dr Žarko Ilin, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu
Komentari