Da je glavna prepreka na putu ka boljem profitu za Bosance ista kao i kod Srba – nevera u udruživanje i prvog komšiju, potvrdila nam je naša sagovornica iz okoline Bijeljine. Ona i njen suprug danas važe za najveće povrtare u BiH, a kako su to postigli i da li im pomoć države u ovom poslu nešto znači, saznali smo dok smo prisustvovali setvi najvažnije kulture na njihovom imanju – krastavca.
Zorica Lazić, povrtarka iz Golog Brda kod Bijeljine, i njen suprug intenzivno se bave plasteničkom proizvodnjom od 2005. godine, a povrtarstvom na otvorenom polju od 2000. godine. Naša domaćica Zorica objasnila nam je na koji način je organizovana proizvodnja na njihovom imanju i da li je u BiH teško živeti od tog posla.
Možda vas zanima
Da li vam je povrtarstvo nasledno zanimanje ili ste se iz nekog posebnog razloga odlučili baš za ovu granu poljoprivrede?
„Nije nasledno. Moj muž je došao iz Visokog, sticajem okolnosti, zbog svega što se na našim prostorima događalo. Kada smo se venčali, nismo imali nikakve poslove, pa smo odlučili da počnemo da se bavimo poljoprivrednom proizvodnjom. Danas imamo plastenike na 4,5 hektara, od kojih grejemo 2,5 hektara.“
Vi ste u Bosni i Hercegovini jedni od najvećih povrtara?
„Tako je, jedni smo od najvećih.“
Otkrivamo vam sve o gajenju kornišona!
Šta sve imate od kultura trenutno?
„Trenutno od prošlogodišnje robe, odnosno od zimskih artikala, imamo rotkvu, cveklu, krompir, kupus i luk. Ovih dana u toku je priprema rasada za plasteničku proizvodnju. Sada se baš seje rasad krastavca, koji će se iznositi u plastenike sa grejanjem.“
Tokom sezone imate i neko povrće na otvorenom?
„Radimo povrće i na 10 hektara na otvorenom polju, pored kultura koje imamo u plastenicima.“
Bosanski kornišoni na nemačkom tržištu!
Koja vam je primarna kultura?
„U plastenicima su nam osnovni artikli krastavac i paprika, a na otvorenom polju gajimo i mnogo krompira i luka. Imamo i nešto paprike roge, ali u manjim količinama.“
Prošle godine imali smo oko 0,08 feninga po kilogramu predate robe. Ove godine još ne znamo kako će biti, jer sve zavisi od toga koliko će država imati novca, ali i koliko će se ljudi prijaviti za podsticaje. Nekada subvencije mogu da iznose i do 0,18 feninga po kilogramu.
Kakva je bila cena krastavca i paprike tokom prošle godine u Bosni i Hercegovini?
„Prošle godine ni mi, kao ni drugi proizvođači, nismo bili zadovoljni cenom paprike. Krastavac je, s druge strane, imao dobru cenu, pa smo se nekako uklopili.“
Da li je teško baviti se povrtarstvom u BiH, da li vam i država nekako pomaže da opstanete ili napredujete u ovom poslu?
„Mi smo zadovoljni proizvodnjom. Imamo subvencije od države za svu robu koju predajemo marketima ili za preradu. U sistemu smo PDV-a, što nam mnogo znači. Uglavnom, nije teško baviti se povrtarskom proizvodnjom kod nas.“
Koliko sredstava država izdvaja kod vas za podsticanje povrtarstva?
„Nije nijedne godine isto. Prošle godine imali smo oko 0,08 feninga po kilogramu predate robe. Ove godine još ne znamo kako će biti, jer sve zavisi od toga koliko će država imati novca, ali i koliko će se ljudi prijaviti za podsticaje. Nekada subvencije mogu da iznose i do 0,18 feninga po kilogramu.“
Nezavisno od kulture?
„Nezavisno od povrtarske kulture. Na podsticaju su nam krastavac, paprika, luk, cvekla i krompir. Ne podstiču se uvek svi artikli.“
Na koji način se povezujete sa marketima i sa kupcima?
„Uglavnom sami tražimo markete sa kojima možemo da sarađujemo. Pošaljemo im ponudu i ako je prihvate, prošli smo. Ipak, moraš uvek da imaš robu koju možeš da ponudiš.“
Jesu li strogi kada je reč o kvalitetu, imaju li neke posebne zahteve?
„Imaju. Roba mora da bude klasirana, paletirana i da ima dobar kvalitet. Leti povrće mora da bude rashlađeno. Svaka kultura ima određenu temperaturu koja može da prođe na prijemu, a pošto to sve kontrolišu tehnolozi, moramo strogo da se pridržavamo zahteva.“
Ovde niko nikome ništa ne veruje. Zato se ljudi teško i udružuju.
Da li negde i izvozite vaše povrće?
„Trenutno ne izvozimo, ali prethodnih godina smo mnogo radili sa Rumunijom, Rusijom, Slovenijom, Srbijom, Hrvatskom, Crnom Gorom i drugim zemljama. Gde god smo mogli nešto da uradimo, radili smo.“
Šta biste rekli, da li i neki povrtari koji su manji od vas mogu da se uspešno bave proizvodnjom u BiH zahvaljujući podsticajima države?
„Za njih je to malo teže. Ljudi se boje i ne smeju da registruju komercijalna gazdinstva i da uđu u sistem PDV-a. Zato uopšte ne mogu da budu konkurentni nama velikima.“
Leti povrće mora da bude rashlađeno. Svaka kultura ima određenu temperaturu koja može da prođe na prijemu, a pošto to sve kontrolišu tehnolozi, moramo strogo da se pridržavamo zahteva.
Dakle, slično kao i u Srbiji. Da li se udružuju ljudi ovde?
„Ne, kod nas toga nema.“
Šta mislite da je razlog za to?
„Ovde niko nikome ništa ne veruje. Zato se ljudi teško i udružuju. Kod nas na području Semberije postoji udruženje poljoprivrednih proizvođača, ali nema saradnje među njima. Zato proizvodi tih ljudi i ne mogu da uđu u neke markete ili da idu za izvoz.“
Na kraju, recite nam još da li vi na neki način znate unapred, recimo u ovo doba godine, koja bi kultura mogla da bude isplativa?
„Mi to malo pratimo svake godine. Ja imam neku svoju statistiku i mislim da će ove godine da prođe krastavac. Taj artikl prolazi skoro svake godine i ove će isto.“
Sagovornica:
Zorica Lazić, povrtarka iz Golog Brda kod Bijeljine
Komentari