Mnoge vrste povrća gajene u postrnoj setvi, kao drugi usev, ili one posejane (posađene) krajem jeseni, mogu da se ubiraju ponekad i tokom cele zime, sve do ranog proleća. Među njima prednjači povrće kao što su kupusnjače – kupus, brokoli, prokelj i rukola. Zimu i niske temperature na njivi prežive i cvekla, šargarepa, peršun, paštrnak, celer, crni i beli luk, neke sorte salate. U nastavku pogledajte koji način gajenja je najbolji za svaku od ovih kultura.
Sadnice prokelja - ©Pixabay
Prokelj najizdržljiviji na zimi
Proizvodnja kupusnjača može se organizovati tokom čitave godine jer imaju skromne zahteve za toplotom i veoma dobro podnose niske temperature. Posebno su otporni prokelj (kelj pupčar), lisnati kupus (raštan), kelj i kasni kupus. Neretko, ovo povrće može se videti prekriveno snegom, a sa njiva i iz bašta se ubira direktno, postepeno, prema zahtevima tržišta ili potrebama domaćinstva.
Prokelj je biljka umereno tople i vlažne klime. Lako podnosi mrazeve do minus 10 Celzijusovih stepeni, a kratkotrajne i do –20. Na malim površinama, u baštenskoj proizvodnji, može se brati sukcesivno, po potrebi. Glavičice se skidaju odozdo prema gore. Na njivama se bere jednokratno, ručno odsecanjem čitavih biljaka. Pored pupova (glavičica), za ljudsku ishranu mogu da se upotrebljavaju i listovi, koji se pripremaju kao raštan. Posebno su kvalitetni kada ih «uhvati» mraz.
Za proizvodnju kasnog kupusa radi korišćenja u poznu jesen i preko zime, biraju se sorte i hibridi kompaktne, tvrde glavice. Ukoliko nije odabrana takva selekcija, sa polja ga valja ukloniti pre mraza. Da bi bolje podneo jače mrazeve, kupus koji preostane na polju treba «kiriti». Svaka biljka se posebno blago, bez trzanja, povuče na gore. Tako se prekida deo korenčića, smanjuje usvajanje vode i hrane i usporava rast glavica, kao i njihovo pucanje. Berba je sukcesivna, odsecaju se potpuno razvijene i tvrde glavice, a ako se smrznu, valja sačekati da se odmrznu pa ih tek tada odseći.
Lisnati kupus (raštan) i kelj su značajne vrste povrća u mediteranskom području gde se gaje preko čitave godine. U kontinentalnom delu naše zemlje ove kupusnjače se malo gaje. Raštan ima visoku ekološku plastičnost, dobro podnosi klimatske ekstreme i lako se gaji, a veoma je otporan na niske temperature. Prezimi na otvorenom polju i bere se tokom zime i u rano proleće. Mnogo je boljeg ukusa kada ga «uhvati» mraz.
Kelj je po biološkim osobinama sličan ostalim kupusnjačama. Glavice se seku kada dostignu potrebnu veličinu, obavezno sa delom lisne rozete, a bere se po tihom i suvom vremenu. Ovo povrće je mnogo ukusnije ako glavice zahvati mraz. Tokom blagih zima, bez temperaturnih ekstrema, na otvorenom može da dočeka proleće.
Možda vas zanima
Šargarepa i cvekla dobro podnose blaže mrazeve
Zbog kratke vegetacije cvekla može da se gaji kao glavni ili drugi – postrni usev, što je kod nas i najčešći vid proizvodnje. Kasni usev se ubira pre jačih mrazeva jer koren izmrzava na temperaturi od minus dva do minus tri stepena. Ako ste među onima koji su preduhitrili mraz, cveklu očistite od listova i zemlje, stavite u gajbu, kutiju, korpu…i koristite po potrebi. Ukoliko imate podrum ili neku ostavu u koju može da se smesti kutija s peskom, a u kojoj temperatura ne pada ispod nule, korenove poređajte u njega i vadite ih i trošite po potrebi.
Naši povrtari šargarepu redovno gaje i kao drugi usev. Iz ove, letnje setve, na velikim površinama koren se vadi obično tokom novembra, ali u baštama, tokom blagih zima može da ostane do proleća, a ubira se sukcesivno, po potrebi. Važno je da zemlja ne smrze. Čim se najave jači mrazevi, valja je ukloniti sa polja, odstraniti listove, očistiti od zemlje i „upakovati“ kao cveklu. Među korenasto-krtolastim povrćem ona je najosetljivija na gljive i bakterije koje izazivaju trulež te je valja češće pregledati i odstranjivati trule, a sumnjive odmah utrošiti.
Iako je dvogodišnje povrće, paštrnak se u našim agroekološkim uslovima gaji kao jednogodišnje. U punu tehnološku zrelost ulazi u kasnu jesen kada prestaje nakupljanje asimilata u korenu. Ukoliko se ne izvadi u jesen, može ostati u zemljištu i tada se vadi po potrebi, sve do proleća, odnosno dok ne počnu da teraju mladi listovi.
Peršun se seje u martu jer su mlade biljke otporne na niske temperature, ne izmrzavaju sve dok ona ne padne do minus 10 stepeni. Međutim, tehnološki zreo koren je nešto osetljiviji, ali se vadi kada i šargarepa i paštrnak i čuva u istim uslovima.
Celer korenjaš se gaji zbog krupne «lukovice», nabreklog korena specifičnog ukusa. Lakše se gaji od lišćara, ali mu je za potpuni razvoj potreban dug vremenski period neometanog rasta. Vadi se od kraja leta do narednog proleća, kada je koren dovoljno razvijen. Preporučuje se da se, ako preko zime ostane u zemlji, prekrije slojem slame.
Šargarepa - ©Pixabay
“Zimsko” povrće: Lukovi iz jesenje sadnje redovno ostaju na njivi
Lukovi – praziluk, srebrnjak, beli luk jesenji i vlašac, zimu redovno provode na otvorenom polju. Srebrnjak se gaji iz arpadžika i najveći deo njegove vegetacije je u zimsko-prolećnom periodu. Troši se najviše kao mladi luk, od sredine februara do sredine maja. Ono što preostane, koristi se kao zrela lukovica.
Slično je i sa belim lukom. Čenovi se sade u jesen, obično u oktobru, a biljke «zimuju» na otvorenom polju i uklanjaju se do početka juna.
Vlašac, crni i beli, su posebna vrsta luka, botanički dvogodišnji a gaje se kao višegodišnji, što znači da redovno zimi ostaju na otvorenom. U ishrani se koriste listovi koji se seku i pakuju u vezice. Ovi lukovi su otporni na niske temperature, ali jači mrazevi mogu da ga oštete. Da bi se sačuvale lukovice i sočni listovi mogli da se ubiraju već početkom marta, preporučljivo je da se prekrije agrotekstilom. Već posle prve berbe agrotekstil se skida ali ne baca jer se može upotrebljavati više godina.
U ovu grupu povrća ubraja se i praziluk. On se uglavnom proizvodi kao druga kultura i isključivo iz rasada. Veoma dobro podnosi niske temperature, vadi se u poznu jesen, najčešće u novembru, ali u bašti može da ostane do proleća i vadi se po potrebi.
Usev rukole - ©Pixabay
I lisnato povrće dobro podnosi mraz
Neke vrste lisnatog povrća veoma uspešno odolevaju mrazu, pa se seju u jesen i ubiraju od ranog proleća pa sve dok se ne uklone sa njiva i iz bašta. U našim uslovima to su spanać, blitva, rukola i neke sorte zelene salate.
Salata dobro podnosi niske temperature, i retko se gaji tokom poznog proleća i leti zbog vrućina. Za jesenje-zimsku proizvodnju biraju se sorte otporne na niske temperature. Rasađuje se u oktobru i ubira zimi. Za zimsku proizvodnju odabir prave sorte je značajniji od primenjene agrotehnike. Ako se ne utroši pre jačih mrazeva može se pokriti agrotekstilom.
Rukola je povrće koje je otporno na mraz. Zato se može proizvoditi tokom cele godine. Ako je zahvate jači mrazevi izmrznuće nadzemni deo, ali će u proleće poterati iz korena.
Blitva ima veliku mogućnost prilagođavanja zemljištu i klimi. Pojedini kultivari dobro podnose temperature iznad 30 stepeni, ali i mraz. Ekstremno niske temperature uništiće nadzemne delove, ali će se u proleće biljka regenerisati iz korena.
Spanać ima skromne zahteve prema toploti i dobro podnosi niske temperature. Izdržava mrazeve od minus šest do minus osam stepeni, a dobro ukorenjene biljke, pod snegom, mogu da prežive i –20. Za zimsku proizvodnju seje se u septembru. Prezimi na otvorenom tako da berba počinje u martu, odnosno kada biljke obrazuju pet-šest krupnih listova. U baštama se bere sukcesivno a sa njiva se to radi jednokratno.
Komentari