Kada je 1974. godine počeo iz hobija da se bavi pčelarstvom sa samo pet košnica, dvadesetjednogodišnji Vojislav Stojanović iz sela Žitkovac, opština Aleksinac, nije ni sanjao da će mu to jednog dana biti životni poziv.
Stojanović je skoro tri decenije bio dobro plaćeni trgovac, a onda je u vreme krize koja je zahvatila domaću privredu izgubio posao. Ubrzo je shvatio da mu ne odgovara posao privatnog preduzetnika u trgovini, te se u potpunosti posvetio pčelarstvu. Danas ima oko 130 košnica i proizvodi dve do četiri tone meda godišnje. Prodaje ga po ceni od 800 dinara za kilogram, a ekološki, sa Radan planine, za 1.000 dinara.
Možda vas zanima
Kao aktivan član Udruženja pčelara Aleksinca, Stojanović se neprestano usavršava i prati sva dostignuća i preporuke naučnika, zahvaljujući čemu je prešao na ekološki način proizvodnje meda. Njegove košnice nalaze se na Radan planini (jer mu je supruga otuda), Bukoviku i Velikom Jastrepcu (jer tamo ima prijatelje). Od Rtnja je odustao zbog male količine meda.
Dobitnik je mnogobrojnih priznanja koja se dodeljuju uspešnim pčelarima, a najponosniji je na medalju „Zaslužni pčelar“. Ovo priznanje se dodeljuje sto godina, a njegovo je zavedeno pod rednim brojem 819.
Prodaja meda na kućnom pragu
U Žitkovcu je sagradio objekat za bavljenje pčelarstvom po HACCP principima, sa radijatorima za zagrevanje i posebnim prostorijama za skladištenje meda i za šećerno testo. U sastavu njegovog objekta nalazi se i pogon za pravljenje mednog šećernog testa, u vlasništvu Udruženja pčelara Aleksinca, a mogu ga koristiti svi članovi.
„I pored toga što ispunjava sve uslove HACCP, objekat nije registrovan zato što to zahteva ulaganje od skoro 5.000 evra”, ističe Stojanović. „Za tim nema potrebe, jer 70 odsto meda prodam na kućnom pragu. Najveći i najverniji kupci su naši ljudi koji rade u inostranstvu. Oni ne kupuju po jednu teglu, već po pet-šest balona od po šest kilograma. Za med koji proizvedem garantujem da nema ni gram sastojaka od kojih neki prave ’med’, a danas u svetu postoje laboratorije u kojima se to vrlo lako može proveriti. Otkrije se i gram šećera u jednoj toni meda.“
Osim meda, porodica Stojanović proizvodi i preparate od pčelinjih proizvoda, po čemu su poznati u čitavoj zemlji. Najpoznatiji je „Eliksir“, koji blagotvorno deluje kod mnogih bolesti i izuzetno je koristan za podizanje imuniteta organizma.
70 odsto meda prodam na kućnom pragu. Najveći i najverniji kupci su naši ljudi koji rade u inostranstvu. Oni ne kupuju po jednu teglu, već po pet-šest balona od po šest kilograma.
Za 40 godina bavljenja pčelarstvom, Stojanović je zapčelario, odnosno obučio, najmanje 50 novih pčelara. Oni provedu po godinu dana pomažući u njegovom pčelinjaku, učeći sve ono što bi trebalo da znaju pre nego što se osamostale.
„U pčelarstvu tajni nema”, ističe Stojanović.
„Udruženje pčelara Aleksinca redovno organizuje predavanja naših vrhunskih stručnjaka i od njih dobijamo odgovore na sva pitanja i sve korisne savete. Moj savet onima koji tek ulaze u pčelarenje je da počnu sa pet do deset košnica. To je optimalna količina za početnike koji tek ulaze u proizvodnju meda i nema opasnosti da ne mogu da stignu da obave sve poslove.“
U prirodi se sve urotilo protiv pčelara
Stojanović tvrdi da pčelarstvo nije unosan biznis, ako je u pitanju pčelar koji prati sva dostignuća u ovoj oblasti, prodaje isključivo čist med i koristi samo one preparate koje nauka preporučuje i koji dokazano nisu štetni. Zbog toga i ne želi da njegove dve ćerke, koje mu zajedno sa majkom pomažu u radu oko pčela, krenu očevim stopama i postanu profesionalni pčelari.
„Dovoljno im je”, kaže Stojanović, „da imaju po nekoliko košnica, zarad sopstvenih potreba. Da budu sigurne u kvalitet meda koji će konzumirati njihove porodice, budući da se na tržištu kao med prodaje sve i svašta.“
Stojanović tvrdi da pčelarstvo nije unosan biznis, ako je u pitanju pčelar koji prati sva dostignuća u ovoj oblasti, prodaje isključivo čist med i koristi samo one preparate koje nauka preporučuje i koji dokazano nisu štetni.
Nisu u pitanju samo teško vreme, besparica, mnogo rada, kao razlozi ovakvog njegovog stava.
„I u prirodi kao da se sve urotilo protiv pčelara”, ističe Vojislav. „Bagremov med je, na primer, najzdraviji, zato što je to jedina biljka koja se ne prska. A bagremove šume se sve više krče zarad dobijanja ogrevnog drveta, iako se zna da se na jednom hektaru stare bagremove šume ostvaruje prinos od 600 do 1.000 kilograma meda. Da bi izrasla bagremova šuma pogodna za proizvodnju meda potrebno je 20 do 30 godina.”
„S druge strane, moderna sredstva za uništavanje korova izuzetno su štetna i po pčelare. Paralelno sa korovom stradaju i biljke koje ’donose’ med, budući da su veoma nežne. Biljka koju nazivamo beli bosiljak, recimo, koja niče na poljima odmah posle žetve pšenice, nekada je pčelarima donosila po jedan nastavak proizvodnje godišnje. Poljima aleksinačkih sela ranije se nije moglo proći od pčela, a sada belog bosiljka uopšte nema. Polja na nižim nadmorskim visinama više ne pružaju uslove za opstanak pčela pa su pčelari i za livadski med prinuđeni da odvoze košnice na planine.“
Stojanović ove tvrdnje potkrepljuje statistikom: 1982. godine sa 12 košnica na tri lokacije dobio je 1.516 kilograma meda. Danas je premija ako se sa 100 košnica proizvedu dve tone meda. Naglašavajući da od pčelarstva ne može da se idealno živi, ističe da pčelar bez 200 košnica ne može da ostvari prosečnu republičku zaradu.
Zašto onda ne poveća broj košnica?
„Zato što bi onda trebalo da zaposlim jednog do dva radnika, a ovaj posao niko neće da radi bez plate od najmanje 300 evra”, kaže Stojanović, „što s ostalim troškovima narasta do 500 evra. Tu već nema nikakve računice.“
Kako prepoznati pravi med
Lako se može prepoznati med koji je prirodan, objasnio nam je Stojanović. Zahvatite kašičicom malo meda i odignite je tako da teče sa nje u teglu iz koje ste uzeli med. Ukoliko med teče, a ne kaplje i ne prekida se nit koja prilikom pada u teglu pravi osmice, med je prirodan.
Komentari