Mnogi se odlučuju da se pčelarstvom bave kao hobijem ili kad odu u penziju, međutim Milan Paripović iz Aranđelovca pčelarstvo je učinio svojom jedinom profesionalnom delatnošću od koje je zaradio penziju.
Možda vas zanima
„Pre par godina na jednoj izložbi prišao mi je jedan čovek i pitao da li znam nekog pčelara koji bi prodao košnice, pošto ide u penziju, počeo bi time da se bavi. Ja sam rekao: ‘Ja prodajem ceo svoj pčelinjak.’ ‘Zašto?’ pitao me je. ‘Jer i ja isto idem u penziju.’ Čovek me je gledao zbunjeno, a ja sam mu rekao: ‘Prijatelju, zakasnio si, sad može ovo samo hobi da ti bude’“, priča naš sagovornik Paripović.
Davne 1973. godine počeo je da pomaže tastu na pčelinjaku, a nakon ratova 90-ih i preseljenja iz Hrvatske u Srbiju, svaka zarada koja je stizala u porodični dom bila je od meda.
„Svaki posao koji radim, ili radim kako treba ili nikako; registrovao sam samostalnu zanatsku radnju za proizvodnju i pakovanje meda, sa svim obavezama i doprinosima. U početku smo supruga i ja prodavali na pijaci i na izložbi na Tašmajdanu, a tada smo počeli sarađivati sa prodavnicama zdrave hrane. Onda smo odlučili to sami da radimo, otvorili smo u Aranđelovcu prodavnicu zdrave hrane, međutim, pošto je mala sredina, otišli smo za Beograd gde je veće tržište.“
Ovaj pčelar u penziji nikada nije imao više od 90 košnica, jer kaže da se „profesionalnost ne meri brojem košnica, nego rezultatima po jedinici proizvoda“. Uz med, proizvodio je matični mleč, propolis, polen i druge pčelinje proizvode, koje još uvek ima u zalihama za verne kupce. Osim što je uvideo da se prodaja meda više isplati sa proizvodom koji je prepoznatljiv i standardizovan, shvatio je da rad pčela i situacija u leglu mora stalno da se prati, kao garancija prinosa i zdravlja društva.
„Danas je sve drugačije u odnosu na vreme kada sam ja počeo, jer se sve brzo menja – klimatski uslovi i pašne prilike, a moramo se prilagođavati i novom načinu rada. Nekada je bilo više prirodnih pčelinjih paša, u smislu samoniklog bilja, trave, drveća u prirodi. Sada kod nas u Srbiji postoje tri prirodne paše; od bagrema, lipe i od livada. Danas se ne može pčelariti bez seljenja košnica, jer nisu svi tereni za sve paše. Preko je potrebno prisustvo u blizini pčelinjaka, jer kada ustanem pre svitanja i odem do njih, na osnovu onoga što su one iščistile iz košnice ja imam pravu sliku legla“, napominje Paripović.
Kao jedan od problema u pčelarstvu, ovaj pčelar sa 40-godišnjim iskustvom, navodi takozvane „pčelare digitrone“ koji u ovu granu poljoprivrede ulaze samo iz računa i zbog brze zarade, a bez teorijskog znanja.
„Mora se poznavati biologija i način života tog bića. Pčela je interesantna po tome što postoji preko 5 miliona godina i za to vreme u svom sistemu rada nije ništa menjala, zato je i opstala, pa svaka potreba da ih promenimo nama se vraća kao bumerang. Ljudi nisu svesni da ne mogu pčelarenje bazirati na jednoj godini, barem ja smatram da u pčelarstvu treba da se gleda prosek ekonomskog rezultata na 5 do 10 godina, s obzirom na klimatske promene i nedostatak jako dobrih godina.“
Zbog toga Paripović savetuje svim mladim pčelarima da je najvažnija edukacija i predan rad za visoke prinose u pčelarstvu.
„Pčelarstvo je neizvesno, pa morate da imate uvek spremna dodatna ulaganja kada nastupi loša godina. Čitanje literature od priznatih autora je obavezno. Ko god da ti je mentor, nastoj da vidiš šta stoji iza te priče, nek ti pokaže svoju proizvodnju. Zatim, važno je poznavanje prirode i okruženja u kome živite, jer danas nema uspešnog pčelarenja bez seljenja pčela, jer med ‘rodi na osovini’. Morate stvoriti svoj posao i svoje tržište, a za mlade pčelare naročito je potrebna podrška porodice, jer je pčelarstvo porodičan posao.“
Komentari