Dekarbonizacija je smanjenje emisija stakleničkih gasova, prvenstveno ugljen dioksida, kroz smanjenje potrošnje energije i korišćenje izvora energije s manjim ili nultim emisijskim faktorom. Ovaj proces uključuje smanjenje emisija CO2 po svakom potrošenom i proizvedenom kWh energije u objektima, pređenom kilometru nekog vozila ili po jedinici proizvoda ili usluge.

Dekarbonizaciju postižemo primenom mera energetske učinkovitosti i obnovljivih izvora energije – OIE (prvenstveno OIE instaliranih mestima potrošnje).

Recimo, ova tema je u komšijskim zemljama itekako aktuelna. Srbija, Hrvatska, kao i BiH su se obavezale na dekarbonizaciju.

Do 2050. godine Evropa bi trebala biti klimatski neutralna. A za to su potrebni propisi jer je vremena sve manje – ne samo zbog zagađenja nego i izvoznih kompanija koje koriste fosilna goriva u proizvodnji zbog čega će biti primorani plaćati porez na emisiju CO2.

Energetska zajednica planira uvođenje taksi na emisiju CO2 od 2025. godine – uvođenje nacionalnog ETS sistema značilo bi, prema planu Energetske zajednice, postepeno oporezivanje emisije CO2 iz kompanija koje proizvode električnu energiju, toplotnu energiju i robu na bazi fosilnih goriva.

To bi značilo da se postepeno uvođenje proteže od 2025. do 2040.

Do kraja avgusta 2022. bio je rok za podnošenje prijava koje je UNDP u Srbiji je uz podršku Vlade Japana i u partnerstvu sa Ministarstvom zaštite životne sredine i Ministarstvom rudarstva i energetike, u okviru projekta „Pravedna zelena tranzicija i dekarbonizacija u Srbiji“ objavila. Program Ujedinjenih nacija za razvoj u Srbiji tada je objavila Javni poziv za inovativna rešenja za dekarbonizaciju koja doprinose pravednoj zelenoj tranziciji u Srbiji.

Kakvo je stanje: dekarbonizacija u zemljama Zapadnog Balkana

Iako su se zemlje Zapadnog Balkana obavezale da do 2050. godine izbace ugalj iz upotrebe, u sve tri države se električna energija uglavnom proizvodi upravo zahvaljujući uglju.

Prema poslednjem energetskom bilansu, Srbija gotovo 70% električne energije proizvodi iz uglja. Zbog toga je među liderima u regionu po emisiji ugljen-dioksida (CO2), jednog od gasova koji su najzaslužniji za štetne posledice usled klimatskih promena.

Premijerka Srbije Ana Brnabić je 2020. godine potpisala Deklaraciju u Sofiji kojom se obavezala da do 2050. godine Srbija postane ugljenično neutralna, odnosno, da se količina proizvedene emisije CO2 dovede u balans sa uklanjanjem iz atmosfere ovih štetnih emisija. Međutim, sem tog dokumenta ne postoji nijedan drugi koji kaže da li je ovo izvodljivo ili ne, kaže Mirjana Jovanović iz Beogradske otvorene škole (BOŠ).

„Kako to sada stoji u javnim politikama, ta pitanja o dekarbonizaciji ne postoje. Sada trenutno važeća strategija razvoja energetike ne prepoznaje odustajanje od uglja ni na koji način”, kaže ona.

Ukoliko Srbija ne bude bila spremna da ide u pravcu dekarbonizacije, odnosno smanjenja CO2 emisija, trpeće velike ekonomske štete, smatra ona. To se odnosi na novu taksu koja bi EU uvela na uvoz robe iz zemalja gde ne postoje takse na CO2.

„Dakle, ako uvozite iz Kine ili iz Srbije gde nemate naplatu na CO2 emisije, onda vam oni to naplate na ulazu. Na taj način čuvaju konkurentnost svoje privrede i svoje industrije.“

Ono što su dobre vesti je da etički pristup u ekološkom smislu ujedno predstavlja i poželjan poslovni model, kojem se otvara sve veći broj vrata i mogućnosti, dok s druge strane, takozvane “prljave” tehnologije sve više nailaze na restriktivnu regulativu i “zatvorena vrata”. To je proces koji je ireverzibilan i toga treba svi da budemo svesni, posebno vodeći ljudi u industriji i političkim strukturama.

Cilj Javnog poziva je bio da pomogne primenu inovativnih rešenja za dekarbonizaciju privrede i industrije i pravednu zelenu tranziciju u Srbiji.

Dekarbonizacija u poljoprivredi je realnost

Dok su ukupne emisije gasova staklene bašte (GHG) u EU pale za trećinu od 1990. godine, smanjenje emisija u sektoru poljoprivrede je sporiji proces i stagnira od 2005.

Na osnovu trenutnih politika i mera zemalja EU, ovaj trend je projektovan da se nastavi, sa smanjenjem od samo 1,5% koji se očekuje između 2020. i 2040. Ovaj brifing istražuje dve nedavne studije Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) koje razmatraju trenutne napore da se smanje emisije u sektoru poljoprivrede — i izglede za dalje smanjenje tokom poljoprivrede.

Poljoprivreda čini 11% ukupnih domaćih godišnjih emisija gasova staklene bašte u 27 država članica EU (EU-27).

Najveći doprinos emisijama koje nisu CO2 u ovih 11% je metan, koji potiče od enteričke fermentacije u stočarstvu (koji čini 43% ukupnih poljoprivrednih emisija u 2020. godini). Emisije N2O iz poljoprivrednog zemljišta takođe predstavljaju značajan udeo (38% ukupnih poljoprivrednih emisija u 2020. godini), uglavnom zbog primene đubriva. Upravljanje stočnim đubrivom je treći po veličini doprinosilac, koji proizvodi metan i N2O (15% ukupnih poljoprivrednih emisija u 2020.).

Emisije GHG iz poljoprivrede su relativno konstantne od 2005. godine (EEA, 2022b). Tokom ovog perioda, povećana je proizvodnja nekoliko životinjskih i biljnih proizvoda — uključujući mleko, živinsko meso, svinjetinu i uljarica (ETC/CME, 2021).

Ova povećanja poljoprivredne proizvodnje značajno utiču na ukupne nivoe emisija. Uprkos smanjenju intenziteta emisije za neke proizvode na nivou EU – odnosno u nivou GHG koji se emituju po jedinici proizvoda – emisije su ostale relativno stabilne tokom poslednjih nekoliko decenija. Na primer, između 2000. i 2019. godine, nivo enteričke fermentacije po litru proizvedenog mleka opao je za 17% zbog promena u praksi upravljanja mlečnim govedima. Međutim, povećanje proizvodnje mleka je uravnotežilo pozitivne efekte koje su ove prakse imale na ukupne nivoe emisija. Bez promena u praksi upravljanja mlečnim govedima, emisije bi porasle uporedo sa proizvodnjom (ETC/CME, 2021).

Predviđa se da će smanjenje emisija od sada do 2040. godine biti previše beznačajno da bi pomoglo EU da postane klimatski neutralna do 2050. Napori država članica EU da smanje emisije stakleničkih gasova u sektoru poljoprivrede odražavaju se u nacionalnim politikama i merama — kako onima koje se trenutno sprovode, tako i onim planiranim. Očekuje se da će nacionalne politike i mere koje se trenutno primenjuju širom EU doneti samo 1,5% smanjenje poljoprivrednih emisija između 2020. i 2040. Ako se politike i mere koje se trenutno planiraju sprovedu, nešto veće smanjenje — ali samo od 5% — biće projektovano (ETC/CME, 2021).

Šta o dekarbonizaciji pokazuju analize koje je sprovela EEA?

U 2021. godini, EEA je analizirala poljoprivredne politike i prateće mere koje su države članice EU preduzele da bi smanjile svoje emisije GHG. Ove politike i mere su takođe pokrivale sektore korišćenja zemljišta, promene korišćenja zemljišta i šumarstva (LULUCF) i bioenergije, kao i širi sistem hrane (ETC/CME, 2021).

Studija je pokazala da uticaj politika i mera zavisi od vrste podsticajnih mera kao i od njihovog usvajanja. Od 292 relevantne, prijavljene politike i mjere, većina je imala ekonomsku ili regulatornu dimenziju; „mekše“ mere poput obrazovanja ili istraživanja bile su ređe. Pošto je poljoprivreda u EU-27 pod jakim uticajem ZPP-a, nije iznenađujuće da se više od polovine prijavljenih mera odnosi na nju, kao i na Direktivu o nitratima i zakonodavstvo o podeli napora.

Nije stočno đubrivo jedini faktor. U buragu (predželucu) krava, u čijem se procesu, koji se naziva enterička fermentacija, sintetiše i metan, koji se podrigivanjem (95 odsto) i flatusom (svega pet odsto) izbacuje u spoljašnju sredinu.

I farmeri i oni koji nisu farmeri mogu doprineti smanjenju emisija kroz kružnu ekonomiju

Dok farmeri mogu doprineti smanjenju emisija stakleničkih plinova iz poljoprivredne proizvodnje, druge zainteresovane strane u poljoprivredno-prehrambenom sistemu takođe moraju igrati ulogu.

Postoji neiskorišćen potencijal za smanjenje otpada i promovisanje praksi u skladu sa kružnom ekonomijom tokom celog životnog ciklusa proizvodnje i potrošnje hrane. Pored toga, farmeri mogu povećati sekvestriranje ugljenika primenom specifičnih poljoprivrednih praksi. Ovo bi podstaklo efikasnije smanjenje emisija GHG iz poljoprivrede i poljoprivredno-prehrambenog sistema i pomoglo bi sektoru da se približi klimatskoj neutralnosti.

Da bi se bolje identifikovale koje bi kružne aktivnosti mogle da pruže najveće mogućnosti za dalje, održivo smanjenje emisija u evropskom poljoprivredno-prehrambenom sistemu, druga studija koju je naručila EEA istakla je neke mogućnosti za poboljšanje tokova materijala uz istovremeno smanjenje emisija GHG (Metabolic, 2022).

Studija je procenila 17 odabranih akcija koje bi mogle da smanje emisije GHG u svakoj fazi životnog ciklusa poljoprivredno-prehrambenih proizvoda — od dizajna i proizvodnje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda do potrošnje (upotrebe) i rukovanja otpadom (kraj životnog veka).

Smanjenje ukupne potražnje za resursima, sprečavanje stvaranja otpada ili korišćenje resursa na kružni, stabilan način može pomoći u smanjenju emisija stakleničkih plinova iz poljoprivredno-prehrambenog sistema i povećanju kapaciteta poljoprivrede da sekvestrira ugljenik.

Ključne poruke

• Emisije GHG koje nisu CO2 iz poljoprivrednog sektora su se smanjile za primetnih 15% između 1990. i 2000. Stopa smanjenja je dodatno opala, iako u manjoj meri, između 2000. i 2005. Od 2005. godine, međutim, emisije su smanjene za samo 2% , uprkos zajedničkim naporima. Očekuje se da će nacionalne politike i mere koje se trenutno primenjuju širom EU doneti dodatna smanjenja od samo 1,5% do 2040. godine.
• Politika i povećanje efikasnosti smanjili su intenzitet emisije nekih poljoprivrednih proizvoda, ali je to nadoknađeno povećanjem poljoprivredne proizvodnje. Potrebne su nove politike i povećano usvajanje postojećih mera za dalje smanjenje emisija.
• Važno je podići svest farmera o njihovim odgovornostima i tehničkim mogućnostima za smanjenje emisija. Tehnička i finansijska podrška za investicije i prilagođeni saveti na nivou farme mogu biti dostupni u okviru zajedničke poljoprivredne politike (ZPP). Ovi elementi bi mogli dovesti do brže tranzicije i bolje implementacije različitih mehanizama politike.
• Odgovornost za pomeranje poljoprivredno-prehrambenog sistema ka klimatskoj neutralnosti nije samo na poljoprivrednicima, već i na potrošačima i drugim poljoprivredno-prehrambenim akterima. Potrebno je snažnije angažovanje zainteresovanih strana da bi se napredovalo ka dekarbonizaciji.
• Sprovođenje akcija cirkularne ekonomije moglo bi pomoći daljem smanjenju emisija GHG u poljoprivredno-prehrambenom sistemu. Potencijal za smanjenje otpada, ponovna upotreba materijala i veća kružnost počinju u fazi projektovanja; zatim, ovo traje kroz faze proizvodnje, potrošnje i upravljanja otpadom u životnom ciklusu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Komentar poljoprivrednika

A gde je pokrivenost ove teme u medijima kod nas?

Interesantno je kako novinar u Srbiji još uvek ne govore o dekarbonizaciji (osim kod EPS-a) kao sveobuhvatnoj i globalnoj strategiji društvenog razvoja već pričaju o nekim ekcesima koje su posledica nekih spoljašnjih uticaja i tržišta! Niko u medijima ne spominje da su se desile značajne promene agrarne politike u svetu koje su imale značajan uticaj na TRŽIŠTA MLEKA I MLEČNIH PROIZVODA! Da je EC i zapadna ekonomija sebi postavila kao cilj smanjenje udela mleka i proizvoda od mleka kao deo borbe protiv klimatskih promena. O ovome svemu postoji na hiljade strana dokumenata od UN do samih nacionalnih i lokalnih strategija. Te je zbog procesa dekarbonizacije došlo i u tom sektoru do transformacije i zagušenja istog mlekom i proizvodima od mleka. tom tržištu dolazi do transformacije i zagušenja istog. I naravno da će trgovački sektor da iskoristi ova smutna vremena da uvozi mleko i mlečne proizvode po nižim cenama i prodavat iste po ekstremno visokim. Uzećemo na primer cenu maslaca sa 82% mlečne masti i masom od 250 gr: Njegova cena u Srbiji je minimalno oko 400 dinara ( 3,34€) dok je u EU ista oko 1€ u malo prodaji. U veleprodaji prosečna cena maslaca je bila oko 5000 € po toni ( https://lnkd.in/eRBjCSuP ) I u mesto da se postavi pitanje da li može srpski farmer i mlekarska industrija da naprave maslac koji će da košta na tržištu ispod jednog evra po toni. Mi će da nastavimo da se takmičimo sa istim i ako nam je stanje u stočarstvu kakvo jeste ( o aflatoksinu ovde ne želim ni da pričam). I posle se pitamo što tzv. stočari kukaju. Pa kukaju jer im niko nije objasnio da je potrebno da proizvedu sirovine po cenama koje su na tržištu jer naša tzv. prerađivačka industrija nije ukapirala da je potrebno da pravimo neke svoje proizvode. I zato će i jedni i dugi uskoro propasti a građani Srbije će jesti ... Na linku Emisija #Pravugao, Ljubica Gojgicć https://lnkd.in/ejzfP6x6

Nenad Nikolić, član FB grupe STOČAR

Da li se vi pripremate ili sprovodite dekarbonizaciju?

Izvor: EEA, UNDP SRBIJA, Facebook, CINS, Federalna.ba