Nedavna istraživanja su otkrila da zagrevanje plastičnih posuda u mikrotalasnoj pećnici stvara toksične mikroplastike, a ovaj fenomen izazvao je zabrinutost među istraživačima.
Razgovor sa Kazi Albab Hussainom, istraživačem sa Univerziteta u Nebraski – Linkolnu, objavljen je u časopisu Wired u vezi sa njegovim novim istraživanjem. Hussain je istakao da ga uloga novopečenog oca motivisala da istraži sadržaj posuda iz kojih njegova beba konzumira hranu.
VIŠE...
Rezultati ovog istraživanja, koji su kasnije predstavljeni u radu objavljenom u časopisu Environmental Science & Technology, su šokantniji nego što se očekivalo.
“Hranio sam bebu sa mnogo različitih namirnica”, izjavio je za Wired, “i primetio sam da se čak i u bebinim proizvodima nalazi puno plastike.”
Kada je proučavao posude pod različitim uslovima, Hussain je izjavio da je bio “prestravljen količinom mikroplastika koje je video pod mikroskopom”. U istraživanju je čak 75% kultivisanih ćelija bubrega umrlo nakon što su bile izložene česticama mikroplastike iz plastičnih posuda sa bebinom hranom, koje su bile zagrevane u mikrotalasnoj pećnici, tokom 48 sati.
Mikroplastika kao zagađivač
U poslednjih nekoliko godina, mikroplastika je postala široko poznata kao zagađivač, kako kroz studije koje su pokazale da se mikroplastika nalazi svuda oko nas: u okeanima, zemljištu i našim telima.
Ovo novo saznanje ne bi trebalo da iznenadi s obzirom na sve više istraživanja koja se bave ovim prisutnim komadićima plastike koji plivaju oko nas i nalaze se unutar nas. Međutim, otkriće Hussaina, da mikrotalasno zagrevanje plastičnih posuda zapravo oslobađa mikroplastike i njihove komponente, poznate kao nanoplastike, kao i toksične hemikalije nazvane lixivati, svakako je iznenadilo.
Još zabrinjavajuće, Houssain je otkrio da mikrotalasno zagrevanje izgleda oslobađa i nanoplastike, koje su još manje od mikroplastika.
Ovo nije dobra vest, jer dok naši bubrezi mogu da filtriraju veće čestice, teže se nose sa daleko manjim nanoplasticima. To znači da ove čestice mogu da prođu kroz naše ćelijske membrane i, kako je objasnio John Boland, profesor hemije na Trinity College Dublin, “dopru do mesta gde ne bi trebalo”.
Šta je NANOPLASTIKA?
Nanoplastika je podvrsta mikroplastike, čestica plastike veoma malih dimenzija, obično manjih od 1 mikrometra. Ova minijaturna plastika sastoji se od čestica koje su stotine puta manje od širine ljudske dlake. Njihova smanjena veličina omogućava im da prodru dublje u okolinu i organizme, uključujući biljke, životinje i ljude.
Nanoplastika se može formirati na više načina, uključujući raspadanje većih komada plastike usled sunčeve svetlosti i toplote ili procese abrazije iz okoline. Ova vrsta mikroplastike ima sposobnost apsorbovanja različitih toksičnih hemikalija, poput teških metala i organskih jedinjenja. Kada se unese u ekosisteme, nanoplastika može imati štetne efekte na životnu sredinu i zdravlje organizama.
Zbog svoje male veličine, nanoplastika može da prodre čak i kroz ćelijske membrane i dospe u krvotok organizama. Ovaj potencijalno štetan uticaj na zdravlje istražuje se u mnogim studijama. Iako još uvek postoji mnogo nepoznanica u vezi sa tačnim efektima nanoplastike na ljude i životinje, naučnici su zabrinuti zbog njenog prisustva u okolini i potrebe za daljim istraživanjem kako bi se razumeli svi aspekti ove sveprisutne mikroskopske plastike.
“Nanoplastika je kao plastični otpad: ulazi i izbacuje se”, rekao je ovaj irski profesor koji nije bio uključen u ovo istraživanje. “Ali vrlo je verovatno da nanoplastika može biti veoma toksična.”
Koje je rešenje za postojanje nanoplastike?
Jedno moguće rešenje, kako napominju autori studije, bilo bi pravljenje plastičnih materijala od različitih polimera. Međutim, ovo bi zahtevalo finansijsku podršku za istraživanje i razvoj novih materijala, što, s obzirom na to kako su industrije do sada postupale sa ekološkim i zdravstvenim pitanjima, verovatno neće biti preduzeto proaktivno.
Rešavanje problema prisustva nanoplastike zahteva sveobuhvatan i multidisciplinarni pristup, s obzirom na kompleksnost i raznolikost izvora, distribucije i uticaja ovih mikroskopskih čestica. Evo nekoliko ključnih strategija koje se razmatraju kako bi se smanjilo prisustvo nanoplastike:
1. Smanjenje upotrebe plastike: Ograničavanje proizvodnje i upotrebe plastike uopšte će smanjiti njeno raspadanje u manje čestice, uključujući i nanoplastiku.
2. Poboljšana regulacija: Uvođenje strožih regulacija i standarda za proizvodnju, upotrebu i odlaganje plastike može značajno doprineti smanjenju ispuštanja mikro- i nanoplastike u okolinu.
3. Razvoj alternativnih materijala: Investiranje u istraživanje i razvoj alternativnih materijala koji nisu štetni za životnu sredinu i koji se mogu razgraditi prirodnim putem može smanjiti zavisnost od plastike.
4. Unapređenje tehnologija za reciklažu: Razvijanje efikasnijih tehnologija za reciklažu plastike može smanjiti potrebu za odlaganjem plastike na deponije ili njenim ispuštanjem u okolinu.
5. Označavanje proizvoda: Uvođenje obaveznih oznaka na proizvodima koji sadrže plastiku ili mikroplastiku može pomoći potrošačima da donose informisane odluke prilikom kupovine.
6. Edukacija i podizanje svesti: Edukacija javnosti o štetnim efektima mikroplastike i nanoplastike, kao i o načinima smanjenja njihove upotrebe i odlaganja, može doprineti promeni navika i ponašanja.
7. Inovacije u tehnologiji: Razvoj inovativnih tehnologija za detekciju, praćenje i uklanjanje mikro- i nanoplastike iz okoline može biti ključan u borbi protiv ovog problema.
8. Saradnja na globalnom nivou: Budući da plastika i mikroplastika ne poznaju granice, međunarodna saradnja je od suštinskog značaja za rešavanje ovog problema. Zajednički napori u istraživanju, razvoju tehnologija i implementaciji regulacija mogu dati pozitivne rezultate.
Važno je naglasiti da rešavanje problema nanoplastike zahteva dugoročne napore i angažovanje svih relevantnih aktera, uključujući vladine institucije, industriju, naučnike, organizacije civilnog društva i širu javnost.
Ipak, istraživač čije novo očinstvo je inspirisalo ovo istraživanje ostaje optimističan.
“Uzdam se u to da će doći dan”, rekao je Hussain u saopštenju UNL-a, “kada će proizvodi nositi oznaku ‘bez mikroplastike’ ili ‘bez nanoplastike’.”
Izvor: futurism
Dok čekamo taj dan, definitivno bi trebalo izbegavati korišćenje plastičnih posuda u mikrotalasnoj pećnici.
Komentari