Ima li svrhe sejati jesenju setvu u Srbiji? Udruženje poljoprivrednika ,,Pančevački Ratari”, Asocijacija ,,Agrarni Forum’’ Pančevo, Udruženje ,,Građanska Neposlušnost’’ Dolovo – Agro – Ekonomska Komisija poslale su Otvoreno pismo vezano za presek stanja u sferi ratarstva. Ovo dolazi u zadnji čas pred samu jesenju setvu. Evo zbog čega su ratari u Srbiji zabrinuti.

Prošlogodišnja zabrana izvoza dovela je do strahovito velikih zaliha žitarica. Prelazne zalihe su prosto ugušile tržište. Otkupna cena pšenice pala je sa 45. Din na sadašnjih 19. Din za kilogram, što sa ovogodišnjim prosečnim prinosom nije dovoljno postići ni 70% troškova proizvodnje. Znači gubitak u proizvodnji je veći od 30%, ne računajući naš rad, amortizaciju, indirektne materijalne troškove i drugo. Otkupna cena kukuruza je spala sa 37. din na sadašnjih svega 14.5 din kilogram. Sa uljaricama je skoro isto kao i kod žitarica. Suncokret je spao sa 73. Din na sadašnjih svega 37. din. kilogram. Soja sa 85.din. na sadašnjih 40 i nešto din. kilogram. Sve ovo nije praćeno padom cena inputa u proizvodnji poput finalnih proizvoda.

Dispariteti cena su prosto uništili naše poljoprivrednike. Uvoz po damping cenama urnišu našu privredu, i dovešće zemlju uvozno zavisnu, jer su naši stvaraoci novih vrednosti uništeni. Na sve što nam se dešava država uopšte ne reaguje poput Mađarske, Poljske i Slovačke koji su zabranili uvoz Ukrajinskih žitarica. Ukrajina prodaje svoju pšenicu po 111 dolara po toni. Ukrajina izvozi svoje žitarice po damping cenama i luka konstanca je preplavljena njihovom ponudom pa je cena pšenice pala na svega 212 dolara po toni.

– Sve to je kako spoljni tako i unutrašnji faktori najnegativnije uticalo na naše tržište.

Zabrinutost ratara pred jesenju setvu je na najvišem stepenu. Ratari se pitaju – zašto sejati pod ovim uslovima kad otkupnim cenama pšenice (a i ostalih kultura) ne možemo pokriti ni 70% troškova. U startu smo u gubitku 30% kad posejemo prvo seme.

– Osnovna materijalna supstanca se uveliko troši i već sutra može doći do obustave proizvodnje, ili ćemo i dalje sejati u korist sopstvene štete dok sasvim ne propadnemo – bankrotiramo. Mnogi su već ušli u ,,spiralu smrti’’ jer ne mogu da vraćaju kredite bankama i tako došli u dužničko ropstvo, jer im sada banke rasprodaju imanje i poljoprivredno zemljište u bescelje da bi naplatili dugovanja.

– Poljoprivrednici – Ratari su svesni da u ovim uslovima više ne mogu raditi, jer daljom setvom žitarica vrše ekonomsko samoubistvo!

– Država stoji po strani i samo posmatra tiho umiranje proizvođača ne pokazujući nikakvo interesovanje za spas ratara.

– Mi smatramo da država mora što pre da preduzme određene mere, jer je sama uništila sopstveno tržište zabranom izvoza i grubo narušila tržišnu ekonomiju, i stvorila velike zalihe žitarica.

– Inače nama ratarima je mnogo bolje bilo za vreme planske privrede sa čvrstim ekonomskim paritetima cena koje je država sprovodila. Dokaz za to je i masovno napuštanje fabrika za rad u poljoprivredi. Pitamo se ko bi to uradio da tih osamdesetih godina prošlog veka nije bilo perspektivno u poljoprivredi?

– Pošto se ovih dana u Skupštini razmatra usvajanje buđeta Srbije – smatramo da agrarni budžet mora biti 10% buđeta Srbije – koliko Agrar doprinosi stvaranju Bruto Društvenog Proizvoda.

– Tada bi bilo dovoljno novca za isplatu ratarima subvencije odnosno direktna davanja od 400 evra u dinarskoj protiv vrednosti po jednom Hektaru, kao što je u EU, odnosno u zemljama okruženja iz EU.

Ovlašćeno lice gore navedenih Udruženja i Asocijacija i Predsednik Agro-Ekonomske Komisije

Jovan Negovan