Upotreba sredstava za zaštitu bilja je važna tema o kojoj se u Srbiji do sada nije dovoljno govorilo. Osim što je u direktnoj vezi sa zaštitom životne okoline, od pravilne upotrebe hemikalija zavisi i zdravlje hrane koju jedemo. U nastavku pročitajte kakvi su stavovi i iskustva struke i proizvođača o svemu tome.

Razgovor o upotrebi sredstava za zaštitu bilja otpočeli smo sa Marijom Kolundžijom, diplomiranom inženjerkom za zaštitu bilja.

“Ozbiljni proizvođači tj. voćari koji rade za tržište, obično rade sa stručnim licima odnosno savetuju se sa inženjerima za zaštitu bilja.”

Jasno je da voćari koji rade za tržište prosto moraju, zbog svoje proizvodnje, da poznaju propise i rade u skaldu sa njima. Kako bi mogli da prodaju svoj proizvod.

Ipak, postoje i oni koji rade “na svoju ruku“.

“Imamo voćare koji rade sami, proizvođači koji se sami edukuju, mlađe generacije koje se savetuju, kao i one koji uvek rade sa stručnim licima.”, kaže Marija.

Šta kažu voćari – Da li se poštuju svi propisi za sredstva za zaštitu bilja?

Pored stručnog lica, razgovarali smo i sa proizvođačem iz Grocke, Žikom Karaklajić.

“Mislim da narod to dosta poštuje.”, kaže on i dodaje da se u njihovom mestu sredstva kupuju u lokalnim poljoprivrednim apotekama gde dobijaju savete šta, koliko, zašto i kada je potrebno da koriste. Kako navodi, “samo lud čovek može danas da prska sutra da bere, to nema efekta”. Ali i da verovatno negde postoje zloupotrebe.

Kada je reč o zaštitnoj opremi, smatra da je ona neophodna. Ipak, kaže da se dosta proizvođača vodi filozofijom “Kad se nisam do sada razboleo, neću ni od sad.”. Isto tako, svestan je činjenice da godinama taložene štetne supstance u organizmu i te kako mogu imati loše efekte po ljudsko zdravlje i život.

U Srbiji decenijama loša situacija sa uklanjanjem ambalaže pesticida

Pored često nedovoljne edukacije o primeni sredstava za zaštitu bilja, problem nastaje i pri uklanjanju njene ambalaže.

Naime, kako kaže Žika, pre nekoliko godina postojala je akcija prikupljanja iskorišćene ambalaže. Zatim se ona nosila u firmu koja je bila odgovorna za pravilno uništavanje tog otpada. Međutim, ta firma više ne postoji, i poljoprivrednici su prinuđeni da sami pale otpad.

“Skupimo je na manjoj gomili i pravimo manju vatru. Šta možemo sa tom ambalažom koja nikoga ne zanima?”

Marija se u potpunosti slaže sa postojanjem ovog problema.

“Moj utisak je da se ništa nismo pomerili za 20 godina što se tiče pesticida kao vrlo opasnog otpada.”

Kako ističe, vrlo malo je urađeno. U Srbiji nedostaje dobar reciklažni centar za reciklažu opasnog otpada. To je jedini ispravan način.  Uz to, neophodno je dodatno edukovati poljoprivrednike – kako ispirati ambalažu tako da ambalaža ne bude više opasna. To je potrebno uraditi najmaje tri puta i dobro promućkati da ona ne bude više toliko opasna.

Iskreno se nada da će se uskoro videti pomak na tom polju. I to ne samo zarad ambalaže već i zarad bezbednosti proizvdoa koje potrošači kupuju. Kao i zarad ekologije tj. zaštite životne sredine – zagađenja zemljišta, voda, vodotokova i svega drugog do čega dolauzi zbog neadekvatne upotrebe pesticida.