Nakon povratka iz Švajcarske porodica Lukić na svom imanju u Ovsištu kod Topole odlučila je da se oproba u seoskom turizmu. Za 5 godina postojanja seoskog turističkog domaćinstva i 4 zvezdice, ugostili su više grupa gostiju iz Švajcarske, Slovenije, Crne Gore, a neretko i iz Beograda, Novog Sada, Pirota, Subotice. Njihovi gosti najviše pamte svoj boravak u Ovsištu po Miljojkinom domaćem hlebu.
Možda vas zanima
„Iskoristili smo staru kuću koja je građena 1964. godine, ciglom zidana za smeštaj gostiju, pa je leti hladno, a zimi toplo. U ponudi imamo takoreći sve, proizvodimo svu hranu; imamo svoj plastenik – svoje povrće, imamo svo voće; trešnje, grožđe, maline, kupine, jagodu, krušku, kajsiju, bostan, dinje. Pravimo domaću rakiju i vino, naše je meso; svinjsko i pileće. Sva hrana sprema se na šporetu smederevcu, ali najveći utisak mojih gostiju ovde je domaći hleb, koji ja pečem u furuni“, kaže Miljojka Lukić.
Domaći hleb pravi na poseban starinski način, gde je pored probranih sastojaka važan i način pečenja, ali i umešnost ruku domaćice. Najčešće u ponudi ima hleb od belog, crnog i kukurznog brašna. Ipak, gosti i ukućani ipak više biraju crni hleb za svoj obrok.
„Kada mesim crni hleb, obično pravim porciju od, na primer; 1kg brašna od ječma i 1kg od pšenice celog zrna i 1kg belog, jer ako je samo crno brašno ne može lepo da se smesi, bude oštro, pa mora malo belog da ima u sebi da bi dobilo strukturu hleba. Onda se dodaje malo kvasca i to suvog, zatim so, voda, testo naraste, pa se premesi. Testo mora da bude vazdušasto i mekano. Najbolje je ako se uveče umesi crni hleb, a sutra ujutru ispeče, jer on se preko noći malo ukiseli i dobije drugačiji ukus. Vrlo je važno da od svakog tog testa koje mesiš ostaviš po jedno parče, nekih 100gr, na primer, jer to koristiš sledeći put kad mesiš hleb; rastvori se u toploj vodi sa malo šećera, to malo stoji, pa dodaš malo suvi kvasac i zamesiš. Onda je hleb još lepši, bolji. To kiselo testo tera ga da prokisne“.
Tajni sastojak Miljojkinog hleba jeste brašno iz vodenice, takozvane potočare koji hlebu daje naročitan ukus, koji izostaje kod današnjih mehaničkih mlinova.
„Važno je da brašno bude iz potočare, jer se oseća razlika. Mi imamo i električni mlin, međutim taj mlin nekako zagreva brašno i kad se jede, oseća se kao paljevina. S druge strane, potočara – prava vodenica, melje brašno uz pomoć snage vode i potrebno je vreme da se samelje jedan džak. Nekada se mlelo celo zrno sa sve ljuskom, sad ljuska koja otpada, daje se svinjama, a ovo belo za koje sad svi kažu da nije zdravo – mi to jedemo. Međutim, brašno iz potočare dobija se od zrna koje je sa sve ljuskom mleveno i ima drugačiji ukus – bolji, crni hleb naročito“, uvereva Miljojka.
Hleb zatim ide u furunu koja je pravljena od nepečene cigle, oblepljene blatom, a prethodno zagrejane sa suvim stabljikama kukuruza, odnosno šašom. Važan momenat u pečenju hleba u furuni je neotvaranje.
„Ja upotrebim 3 snopa šaše, pa kad počne cigla na furuni da beli ukrug – to je glavno pravilo, ja zatvorim furunu, prođe 10-tak minuta, ako treba, gore otvorim sulundar. Ta mala furuna ima jedan sulundar koji se otvori kada hleb počne da žuti, da izađe vruć vazduh. Hleb u furuni obično stoji 40 minuta. Već sa šporetom je drugačije, jer moraš da ga otvaraš – okrećeš hleb da bi se ispekao sa svih strana, ali onda uđe vazduh i to više nije to. U furuni on sa svih strana ima istu toplinu i hleb se ravnomerno peče, a tu furunu smo napravili pre 20 godina“.
Kad se gosti najave, Miljoka ih dočekuje sa suvim mesom i slaninom, gibanicom, domaćim salatama i vrućim hlebom iz furune. Domaći, a naročito inostrani gosti pre nego neki suvenir u vidu magneta za frižider, miljea ili šolje, biraju da ponesu malo Miljojkinog domaćeg hleba kao ukus koji ih podseća na Srbiju i malo selo Ovsište i zagreju se pored smederevca.
Komentari