Po predanju, ime sela Dublje potiče od velikih kamenih gromada – dubova, u čijoj je blizini nastalo selo. Autohtoni stil u istoriji umetnosti je Moravska škola, a u okviru nje dekorativna kamena plastika, koja ukazuje na jaku tradiciju i visoko estetsko i zanatsko umeće ljudi iz ovog kraja. Majdani kvarcnog kamena u selima Popina i Dublje doprinose negovanju tradicije i održanju ovog važnog zanata, koji vekovima obezbeđuje hleb.
Možda vas zanima
Najstarija kamenorezačka radnja datira iz 1875. godine!
Malo je materijala čija je upotreba tako snažno ostavila traga u ljudskoj istoriji kao što je kamen. Svojom postojanošću svedoči o istoriji, ali nam istovremeno omogućava da primenom u praksi ostvarujemo kontakt sa prirodom.
Ovaj stari zanat je nekad bio veoma rasprostranjen, pa se tako zna da je u prvoj polovini 20. veka u selu Brezovica bilo 18 vodenica, dok ih je danas samo dve koje su u funkciji i u njima se samo povremeno pokrene kamen da bi vremešni vodeničari umleli brašno. A nekad su vodenice bile i centar društvenog života.
Desetak okolnih sela iz trsteničke, ali i aleksandrovačke opštine je u ovim vodenicama svakodnevno mlelo brašno. Ljudi su se okupljali i razmenjivali lepe reči, ali i saznavali novosti i bili u neposrednim kontaktima. Danas, sa nestankom vodenica, nestaje i ovakav vid druženja i života, ali i miris i ukus starinske pogače i zajednički obedi velikih porodica.
Dubljanski kamen iz rudnika „Bela Stena“ i „Bučje“ poznat je širom sveta. I dan-danas nekoliko porodica u ovom kraju verno čuva tradiciju još uvek klešući mlinske kamenove.
Da bi se u vodenici potočari umlelo brašno, prvo se mora iz reke navrnuti voda u jaz!
Najstarija kamenorezačka radnja datira iz 1875. godine, iz vremena kada je bilo mnogo vodenica širom Srbije, a posebno u ovom kraju. Vlasnik te radnje je bio Rajica Topalović, čiji se naslednici i danas bave ovim zanatom. On je 1921. godine na pariskom sajmu osvojio nagradu „naj kamen sajma“, što mu je u tom trenutku otvorilo vrata za evropsko tržište.
Naslednici čuvenog Rajice Topalovića sa ponosom i danas pokazuju brižljivo čuvan dokument, koji predstavlja dozvolu Novosadske kapetanije, kojom se porodici Topalović dozvoljava izvoz mlinskih kamenova u Nemačku.
Mlinovi iz ove radionice, koji su potpuno ekološki, i danas osvajaju i domaće i svetsko tržište.
Ali i druge radionice za estetsko oblikovanje kamena u ovim selima trsteničke opštine nastavljaju tradiciju i izrađuju kamen za uređenje životnog prostora, kuća i dvorišta, ali i ustanova od javnog značaja. Primer su rozete izašle iz radionice Ljubiše Čajetinca iz Popine, koje danas krase čak i kraljevske odaje.
Razvoj industrije i mlinova na struju istisli su korišćenje potočara
Ovaj stari zanat je nekada bio veoma rasprostranjen u prvoj polovini 20. veka. Vodenički kamen se, kako mu ime kaže, koristi u vodenicama, a najbolje su one koje se grade na potoku – vodenice potočare, koje daju i najkvalitetnije brašno. Vodeničko kamenje se pravi u selima Popini i Dublju, s obzirom na to da je najveći deo atara ovih sela izgrađen od kvalitetnog kamena – kvarcitnog peščara i kvarcita.
Da bi se u vodenici potočari umlelo brašno, prvo se mora iz reke navrnuti voda u jaz. Iz jaza dolazi voda u bukvu, pa kada se ona ispuni vodom, ona dolazi do cipuna iz koga pod pritiskom udara u drveni točak sa perima, i on se tada pokreće. Taj drveni točak okreće vodenički kamen.
U vodenicama se zrnevlje svih žitarica: pšenice, ječma, raži i kukuruza, uz prepoznatljivu buku vodeničkog kamena do duboko u noć, pretvaralo u brašno najvišeg kvaliteta i svežine od kog se mesio hleb. Žito se stavljalo u koš, i prilikom okretanja vodeničkog kamena žito koje ispada iz koša se mlelo pod njim. Brašno je padalo u sanduk ili mučnjak. A tako je i danas, tamo gde su se vodenice održale.
Razvoj industrije i mlinova na struju, pa čak i onih manjih kapaciteta za kućnu upotrebu, istisli su korišćenje potočara, jer brz način života i jeftinije brašno i proizvodi od brašna dobijeni u velikim mlinovima i pekarama, svakako su lako dostupni i jeftiniji. Ali hleb i proja umešeni brašnom sa potočare, ili kačamak i cicvara, imaju ukus koji se ne zaboravlja.
Komentari