Mada je rad sa zapregom dobro plaćen, zbog teških uslova od njega beže svi. Sa svojih 16 godina Miloš Paunović iz Kućana najmlađi je rabadžija u novovaroškom kraju, gde se i pored svih čuda civilizacije većina seoskih poslova i danas obavlja uz pomoć volovske zaprege.
Možda vas zanima
U vrletima jugozapadne Srbije zaprega je nezamenjiva u izvlačenju građe iz jaruga i dubodolina, a u planinskim selima zapregom se još uvek oru vrtovi i njive, izvlači stajnjak u polje, priprema ogrev za zimu i čiste zavejani putevi.
Na Zlataru, Murtenici, Bosanju i Javoru rabadžiluk se uči odmalena, i tako je otkad se pamti i seče građa za kuće i druge građevine. Miloš Paunović je jedan od retkih golobradih rabadžija u ovom kraju, a „rabadžijski ispit“ je položio prošlog leta izvlačeći čamove trupce iz vrleti Murtenice. Niz strmu i mokru stazu koju je kroz goru prokopala voda ceo dan je „na vlaci“ spuštao balvane do ušća Crnješkog potoka, a desna ruka u poslu bio mi je tri godine mlađi Dragomir Jadžić
„Kad zavoliš volove i šumu, ništa nije teško. A Peronja i Šaronja pametni, naučeni i slušaju me“, kaže stidljivo golobradi Miloš Paunović.
Par volova košta i do 4.000 evra, a najbolji su starosti pet-šest godina.
Dobro plaćen, ali težak i opasan posao
A rabadžijski hleb je sa sedam kora. Posao je dobro plaćen, jer dnevno može da zaradi i do 100 evra, ali opasan i težak, pa od njega zaziru i najiskusniji. Zimi sneg i studen, a leti vrućina i uspara brzo satru i rabadžiju i volove.
„U šumi omrknemo i osvanemo, često mokri i gladni, a nema na meni dela tela gde me nije udario vo ili balvan. Ali bolje i to nego da sedim kod kuće besposlen i čekam da mi neko pruži milostinju. Za dobrog rabadžiju u ovim krajevima još dugo će biti posla, jer za zapregu još uvek nema zamene u šumi. Istina, traktori i čekrci su jači od zaprege, ali izoru šumu, sajle oštete stabla i naprave ršum. Za razliku od njih, zaprega čuva goru. Gotovo da se ne primeti kuda prođemo“, kaže rabadžija Slobodan Lečić (26) iz Amzića.
Posao je dobro plaćen, jer dnevno može da zaradi i do 100 evra, ali opasan i težak, pa od njega zaziru i najiskusniji.
Rad u planini, daleko od civilizacije, primorao je rabadžije da nauče mnoge zanate, pa je danas među njima mnogo vrsnih potkivača, drvodelja i sarača.
Bez dobrog kova volovi nisu sposobni za težak fizički rad, a za rabadžiju je čist trošak svaki dan čekanja na dolazak retkih majstora potkivača i zamenu volovske obuće. Potkivanje volova, grdosija teških i po tonu, nije nimalo lak posao, a kako bi se „rogonja“ oborio na zemlju i pripremio za zamenu potkova majstoru potkivaču potrebna je često asistencija i po četiri-pet snažnih i veštih ljudi.
„Obuća volova, metalne ploče i rad potkivača, koštaju gazdu 5.000 dinara. Kada iz planiskih vrleti izvlače građu ‘na vlaci’, obuća im izdrži jedva mesec i po dana, a na drugim poslovima nešto duže. Nevolja nas je naučila da na posao u šumu nosimo potkivački pribor, pa na licu mesta zamenimo ploču na kopitama volova. Za čas napravimo i jaram, umesto slomljenog“, kažu rabadžije Zoran Drndarević i Milojko Vatazović iz Kućana.
Vo košta kao limuzina
Bez dobrih volova za vuču nema ni posla u planini, pa su zato i na ceni. Par košta i do 4.000 evra, a najbolji su starosti pet-šest godina i sa oko 15 tovara težine.
Na „vlaci“ mogu da izdrže najduže tri-četiri godine, pa moraju da se zamene.
„Da bi volovi dobro radili, moraju dobro i da se hrane. Uz seno, daje im se šest-sedam kilograma žita ili jarme dnevno. Najbolja je živa zob jer se volovi onda ne znoje u jarmu“, kažu rabadžije.
Tekst i foto: Željko Dulanović
Komentari