Država koja odluči da strancima prodaje jedan od svojih najznačajnijih neobnovljivih resursa kao što je poljoprivredno zemljište, traži u najmanju ruku uspostavljanje dijagnoze. Ili su njene vođe lude ili pak žurnalisti i ukupna javnost ne znaju šta govore. Dok se to ne utvrdi ili dok se u međuvremenu ne preduzmu određeni potezi po potpisanom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, od 1. septembra počinje krčma srpskih oranica.
 

I faraon je znao ono što ne znaju naši političari…

Pred početak svake nove godine aktuelni faraon u starom Egiptu dovodio je na svoj „kanabe“ ljude koji su se u to vreme bavili praćenjem stanja u vezi sa poljoprivrednim zemljištem i nekom vrstom današnje geodezije. Faraona je interesovalo koliko se delta Nila uvećala ili smanjila, kolika je količina plodonosnog mulja koji je donela reka, kao i broj kanala za navodnjavanje i drenažu.

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Naime, od broja hektara obradivih oranica na kojima će se sejati žitarice zavisilo je da li će najmoćniji čovek Egipta početi izgradnju nove piramide, utvrđenja pa čak i nekog grada. I nastavak započetih ratova najtešnje je bio povezan sa izdašnošću plodonosnog poljoprivrednog zemljišta.
 

Dakle, pouka ovog kratkog vraćanja u daleku prošlost je da ako nemate od čega da zamesite pogaču, ne pomažu vam ni puni džepovi zlata, sporazumi, deklaracije i slične gramate. Glad će doći po svoje, a taliri ostati među zubima. Jasnije rečeno – vazduh, vodu i zemlju treba poštovati i čuvati. Tu lekciju, po svemu sudeći, nismo najbolje naučili, što se potvrdilo 2007. godine kada su, bukvalno nečujno od javnosti, predstavnici tadašnje srpske vlasti potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) kojim se izjednačavaju prava stranih i domaćih fizičkih i pravnih lica za kupovinu poljoprivrednog zemljišta.

Srbija je tako postala prva zemlja koja je pre ulaska u EU dala saglasnost da stranci kupuju njene oranice, odnosno brda i doline. Nije više nikakva tajna da je do ovog nepromišljenog parafa došlo zbog verovanja da ćemo u periodu od 10 godina ispuniti sve uslove za ulazak u Uniju. Naši mudri paori bi rekli: „Prerano smo kukuriknuli“. Biće prava sreća ako ne skončamo u loncu vrele vode, pomešane sa muljem velikog poniženja i neznanja.
 

Prilikom stavljanja parafa na SSP posle svega je jasno da mnogi od zaduženih za ovaj angažman nisu bili „obavešteni“ o brojnim ograničavajućim okolnostima i preprekama za njegovu valjanost. Jedna od ključnih manjkavosti bila je da se u tom momentu od ukupno 3,8 miliona hektara raspoloživog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, za 30% površina nije znala precizna vlasnička struktura. Prosto rečeno – nije se znalo čija je zemlja.

Inače, do leta prošle godine po osnovu restitucije vlasnicima je vraćeno svega 36.000 hektara poljoprivrednog i 3.900 hektara šumskog zemljišta. Podaci iz evidencija govore da su podneti zahtevi za vraćanje još 11.000 hektara.
 

Da li će Srbija uspeti da izbegne prodaju zemljišta strancima?

Nije se smelo žmuriti ni kod neutvrđenog broja hektara zemljišta koje je bilo u svojini brojnih poljoprivrednih kombinata, ekonomija i zadruga, od kojih neke zadovoljenja traže pred međunarodnim sudovima. Porazno je i to što se u vreme potpisivanja SSP ignorisala činjenica da više od trećine srpskog stanovništva obrađuje zemlju, odnosno uključeno je u lanac proizvodnje hrane, i od toga obezbeđuje svoju egzistenciju.

Inostrani latifundisti, što u osnovi jeste ambicija tih kupaca, progutaće sitne proizvođače kao što su to megamarketi učinili sa trgovačkim bakalnicama. Treba li podsećati da upravo manja registrovana seoska, odnosno poljoprivredna gazdinstva u ukupnom zbiru čine ogromni agrarni vodopad preko kog Srbija može da zaradi, ali i da se pozicionira na tržištima EU.
 

Da li je 1. septembar početak kraja srpskog agrara?

Točak na ruletu za prodaju srpskih oranica strancima počeo je ubrzano da se okreće, jer sporazum praktično treba da počne da se primenjuje 1. septembra. Zabrinutost i protivljenja zbog toga stižu sa svih strana, uz komentare da je po sredi jedna nerazumna odluka koja bi ozbiljno mogla da ugrozi sve linije domaćeg agrara i sveukupne ekonomije i da su tako nešto mogli da urade sebični političari i velike neznalice.

Nije bilo upozoravajuće ni to što je stavljen paraf na SSP baš u vreme kada je u svetu vladala velika ekonomska, ali i PREHRAMBENA kriza, a u isto vreme niko se nije osvrtao na iskustva kako su sporazum doživele i u kojoj meri prihvatile neke zemlje članice EU.
 

Za kupovinu poljoprivrednog zemljišta rok otplate kredita do 10 godina!

Doduše, ni tada, kao ni danas, naša država još uvek nema jasan strateški program kojom džadom ili magistralom treba da ide domaća poljoprivreda. Ako ostane bez ključnog, bolje reći, nasušnog resursa – zemljišta, svaka dobra namera biće neostvariva i besmislena. Država će ostati bez nekoliko milijardi evra, jedino ako ne misli da ih zaradi prodajom fudbalera, kik-boksera ili guste magle.
 

I dok se već unapred prave svakorazne kalkulacije i negativni bilansi koje će pričiniti SSP, Branislav Nedimović, aktuelni ministar za poljoprivredu i zaštitu životne sredine, kaže da postoji dobro rešenje za prodaju zemlje strancima. Pritom i naglašava da će nova pravila trgovine te vrste ići u korist domaćih proizvođača, odnosno poljoprivrednicima.

Kao ključnu „kvačicu“ za taj rebus on navodi da će svaki potencijalni kupac morati da ima prijavljeno prebivalište ili registrovanu firmu u Srbiji. Ti rokovi neće biti kraći od 5 niti duži od 10 godina. Ograničenje će imati i naši državljani tako što zemljište neće moći da kupe ukoliko nemaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo u proteklih pet ili 10 godina. Koliko ovakve mere garantuju „pristojno“ ponašanje stranih i domaćih kupaca, govore i primeri uzimanja u zakup držanog zemljišta, gde su manipulanti i ljudi bliski lokalnim vlastima kroz sve prepreke prolazili kao kroz švajcarski sir. Hoću reči, bez najmanje „ogrebotine“.
 

Desant na srpske oranice nije počeo od juče, niti će od 1.septembra. Nepregledne površine černozema, najčešće pored budućih trasa autoputeva i brzih pruga, kupovali su domaći tajkuni i drugi „Huni i Avari“ iz vremena tranzicije. Zna se da to nisu činili kako bi putem satelita pratili stanje useva, već iz svima dobro poznatih razloga pretvaranja plodnih oranica u građevinsko zemljište ili za pomenuta asfaltiranja. Ni na tu vrstu raubovanja dragocenog resursa niko nije reagovao u smislu zaštite ili organizovane i namenske prodaje.

Bolji poznavaoci prilika kažu da ni od 1. septembra ne treba očekivati ništa iznenađujuće, jer je u međuvremenu veliki komad srpskih oranica već stigao u ruke stranaca. Oni dodaju da smo primenili primer Poljske, sada bismo bili u mnogo povoljnijem položaju. Poljaci su najpre uspeli da odlože prodaju zemlje strancima na 12 godina od datuma ulaska u EU. Kada im je taj rok istekao, onda su presavili tabak i doneli zakon koji maksimalno štiti domaća gazdinstva. Kod nas tako nešto nikome nije bilo ni na kraj pameti.
 

Zašto je zemljište naše najveće prirodno bogatstvo
 

Legendarni profesor Kosta Vujić znao je da genijalce iz svog odeljenja, kada su nestašni ili ne nauče dobro lekciju, pošalje u ćošak. Neki „novi mangupi“ iz redova takozvane političke elite koji treba uz izvikane „eksperte“ da brinu o interesima države i grananja posle dešavanja sa SSP, nije zaslužila da bude upućena u ćošak učionice, već u takozvanu „magareću klupu“. To je najblaže kažnjavanje za pokazano neznanje i pogubnu zaštitu osnovnog sredstva hiljada i hiljada domaćih poljoprivrednih proizvođača, njihovog podmlatka, odnosno naslednika koji žele da jednog dana steknu epitet novih vitezova oranica.

Izvori podataka: lična dokumentacija, arhiva AGROMEDIA, bilten SANU.