Tokom već dobro podgrejane medijske predizborne kampanje praćene raznoraznim obećanjima – od otvaranja novih fabrika, puteva, škola, domova zdravlja, pa do ponovnog aktiviranja „brzih“ pruga, o poljoprivredi skoro da nema ni reči. Ovde postoji uvreženo mišljenje da „vitezovi“ zemlje, bilo da jesu ili nisu izbori u toku, ne smeju da izlaze iz brazde i odlažu alatke. Hranu neko mora da proizvodi i da je pri tom bude još i za izvoz.
 

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Ipak, da ne grešimo dušu, povremeno se mogu čuti informacije kako država ovih dana ponovo namerava da privatizuje, odnosno pronađe strateškog partnera za PKB, da se traži „mladoženja“ i za valjevsku „Srbijanku“. Niko ne pominje „Budimku“, a preduzimljivi voćari iz pojedinih delova zemlje najavljuju investiranje u nove zasade, plastenike kao i nekoliko mini-hladnjača.

Još poneko primeti da treba obnoviti poljoprivrednu mehanizaciju i subvencionisati domaće vinogradare jer, kako tvrde, prave vino od kojeg ne „boli“ glava.

S obzirom na to da je ostalo poprilično vremena do izborne ćutnje, moguće je da se retorika vezana za potencijale privredne grane kojom se bavi pola Srbije promeni i sa nemuštog pređe na jezik smelijih priča, investicija, modernizacije, kao i bržih pomeranja u željenom pravcu.

Da se tako nešto može dogoditi nedavno se moglo čuti prilikom razmene „rafalne paljbe“ između predstavnika opozicione DS i vladajuće SNS stranke. Iz protivničkog tabora su Borisa Tadića izveli pred stub srama zato što je pre nekoliko godina prilikom posete jednoj farmi živine u Leskovcu koja je bila pogođena poplavama upitao vlasnika da li su mu koke nazeble i da li piju sedative.

S ovakvim pitanjem, iako je laički i nevešto postavljeno, ne bi trebalo terati šegu.

Poljoprivreda je specifična oblast u kojoj je bukvalno sve živo, pulsira, raste, pati, pa i oseća. Francuski filozof Didro je tvrdio da i kamen plače, samo što mi to ne vidimo niti čujemo. Zajapurene aktiviste predizborne kampanje, kada smo kod kokošaka, podsećamo da iz jedne male opštine Mionice tamošnji živinari isporuče nedeljno samo potrošačima u Beogradu preko milion komada konzumnih jaja.

Takvi proizvođači i njihovo osnovno sredstvo (koke nosilje) zaslužuju svako uvažavanje i brigu, što podrazumeva i interesovanje za njihovo zdravstveno stanje.
 

Nisu u agrarno i ekonomski najrazvijenijim evropskim zemljama ludi što pored auto-puteva i drugih frekventnih džada podižu specijalne visoke ograde i zidove. To čine isključivo s namerom da ublaže buku za domaće i druge životinje koje se napasaju ili borave duž takvih komunikacija. Pa i u okolini Bora i još nekih mesta u Srbiji govorilo se o tome u javnosti.

Nekolicina naših farmera su u objektima gde su im boravile krave muzare i bikovi za tov instalirali najsavremenije uređaje za nosače zvuka. Naime, došli su do uverenja da muzika, posebno ona koju izvode pojedini klasici, bitno podstiče mlečnost i povećava prirast kod određenih domaćih životinja. Od toga niko nije pravio komediju, ali možda je bila srećna okolnost što su se ti zanimljivi i neobični primeri desili u vremenu dok su izborni štabovi mirovali.
 

Politički analitičari su ih tada ubeđivali da će na taj način sigurno pridobiti bitan procenat novih birača. Zbog toga su se na televizijama i u novinama mogle videti simpatične, ali na momente skoro neprijatne scene – visoki stranački prvaci obučeni u lister odela i firmirane cipele naprosto su se grlili i ljubili sa teladima ili rasnim simentalkama.

Međutim, ubrzo se ispostavilo da su analitičari koji su ih nagovarali na takav scenario – pogrešili. Tačnije, prevideli su jednu notornu činjenicu da je u selima sve manje stanovnika, pa samim tim i glasača.

U bajkovite priče o seoskoj idili i jedinstvenoj romantici sve manje ljudi veruje, jer praktično, za tako nešto ne postoje elementarni preduslovi. Pre svega se to odnosi na mlade ljude, jer od izlaska homo sapijensa iz pećine, dobro je poznato, zemlja traži odane i jake sluge. A šta se po tom pitanju čini?

Skoro da se na prste jedne ruke mogu nabrojati stranke koje su ovu problematiku izložile kao neko od predizbornih zalaganja i obećanja. Poljoprivreda im nije zanimljiva jer se u njoj rezultati ne postižu preko noći, dok su novac i profit uvek na dugom štapu i velikoj zavisnosti od brojnih monopolista, uvozno-izvoznih lobija, prelevmana, kvota, nakupaca, prekupaca i državne birokratije.

Sećam se kada su me iz valjevskog sela Bačevci pozvali da napravim novinarsku belešku o njihovim problemima i očekivanjima. Cela priča mogla je da se sažme u jednu rečenicu, odnosno detalju da je selo te godine za popravku, bolje reći, krčenje zaraslih puteva i još nekoliko sličnih „lopatanja“, koja su trebala da doprinesu zaustavljanju odlaska meštana, dobilo novčanu podršku za koju su se mogle kupiti samo dve gajbe „zidarskog“ piva.
 

Mnogo ozbiljniji „previd“, odnosno gaf od „prehlađenih“ kokošaka i „zidarskog“ piva zbog kojeg nikome nije falila ni dlaka sa glave, desio se početkom nevesele tranzicione dekade na prestižnoj poljoprivrednoj manifestaciji „Dan malina“ u Brankovini kod Valjeva. Svetkovinu na kojoj se okupio značajan broj proizvođača ove voćke i posetilaca iz svih krajeva zemlje došao je da otvori tadašnji aktuelni ministar poljoprivrede.

Iako je pre toga iz desetak gajbica proveravao kvalitet crvenih plodova, kada je izašao za mikrofon, okupljenima je poželeo dobrodošlicu na „Danu višnje“. Domaćini se zbog toga nisu naljutili, zadovoljni što im resorni ministar nije poželeo lep provod na manifestaciji priređenoj u čast manga ili papaje.

Dakle, u predizbornoj kampanji za vanredne parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore malo koja stranka je zakačila plug za traktor da bi ozbiljnije zaorala neku novu i dublju agrarnu brazdu. Šta više, u izbornu trku se nije uključila nijedna politička grupacija koja u svom logotipu ima naziv, obeležja i poruku da joj je ključna preokupacija poljoprivreda i selo. To je prepušteno partijama i političarima „opšte prakse“ i njihovim mudrim savetnicima.

Iz brojnih izgubljenih bitaka na ovom planu, svi ovi primeri upozoravaju da je malo šta naučeno. Jedino ako nas u međuvremenu ne iznenadi i ne ohrabri kakav brižljivo pripremani transparent na kojem će fascinantni mađioničar Troj dočarati iluziju rajskog vrta na srpskim okućnicama i izvikanim latifundijama.