Na kantarima gde se vagaju zasluge i doprinosi kandidata za dodelu najviših državnih priznanja i nagrada poljoprivrednika skoro da nema. Na drugoj strani, „zaslužne“ stranačke čigre i gromade kao i takozvani „bodigard generali“ na prsima imaju više okačenih medalja nego neke slavne vojskovođe. Takvo izopštavanje teško da može produbiti sve pliću i stariju srpsku agrarnu brazdu.
 

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Poljoprivreda je, kako je neko već primetio, svojevrsni korzo za oluje i slične nepogode. Rudarski težak posao. To bi praktično trebalo da znači da onima koji su se uhvatili u njeno „kolo“ za uloženi trud, znoj, snalaženja, istrajnost, umešnost i hrabrost treba da sleduju adekvatne nagrade. Ne samo materijalne, već i društvene i javne valorizacije. Ipak, najveći benefit od svega navedenog u ovoj privrednoj grani predstavljaju svakako novčane zarade. Kantari na kojima se vagaju predlozi za visoka državna priznanja odavno nisu „baždareni“ tako da poljoprivrednici retko do njih stižu, dok se takozvana „trećerazredna“ priznanja, od određenih privrednih asocijacija i esnafskih udruženja do lokalnih zajednica, i dalje štanciju i dodeljuju bez jasnih kriterijuma, odnosno reda radi!

Diploma rekordera na buvljaku

Zbog takvog odnosa nije me previše iznenadilo kada sam nedavno na jednom od beogradskih buvljaka nabasao na diplomu dodeljenu rekorderu u proizvodnji kukuruza iz Mačve. Diploma se prodavala za 150 dinara. Kada sam krenuo dalje, prodavac je snizio cenu na 100, a odmah potom i na 50 dinara. Nisam želeo da se cenkam i gotovo postiđen pobegao sam od ove neprijatne tezge. Ako je za utehu poljoprivrednicima, na buvljim pijacama se u ponudi mogu naći: medalje rada, ordeni visokih stepena, plakete, jubilarni ručni satovi, pa i zlatne značke KPZ (Kulturno-prosvetne zajednice Srbije) koje se dodeljuju za izuzetne doprinose pojedinaca i kolektiva na planu unapređenja kulture. Pouzdano sam se uverio da navedena i cenjena zlatna značka nije čak ni pozlaćena!
 

Ko i sa kakvim priznanjima „obasipa“ naše poljoprivredne rekordere i ostale natprosečne proizvođače hrane? Naravno, ne treba zaobići ni stručnjake kao ni novinare koji prate sva agrarna „tkanja“. Obično krajem godine ili uz neke prigodne manifestacije i jubileje oglasi se dvadesetak subjekata koji polažu pravo, bolje reći imaju volju, da individualnim poljoprivrednicima, njihovim gazdinstvima, organizacijama iz primarne i prerađivačke i drugih oblasti dodeljuju određena priznanja i zahvalnice. Među njima su: Republička privredna komora Srbije, zadružni savezi, lokalne zajednice (opštine i gradovi) kao i jedan broj sajamskih kuća i drugih poljoprivrednih asocijacija. Utisak je da su lokalne samouprave najagilnije u tom poslu, bez obzira što u najvećem broju dodela nagrada poljoprivrednicima ide po principu dogovornog „ključa“. Red je da se među laureatima nađe i poneki „seljak“, jer će to lepše u javnosti da odjekne. Dok je funkcionisala Fondacija „Borka Vučić“, svake godine po nekoliko najuspešnijih mladih poljoprivrednika dobijalo je izuzetno vredne nagrade.
 

Sećam se situacije kada su svojevremeno najuspešnijim malinarima iz valjevskog kraja na tradicionalnoj manifestaciji u čast ove voćke u Brankovini za nagradu dodeljivani zlatnici. Od ukupnog budžeta predviđenog, primera radi, za nedavnu jubilarnu 50 manifestaciju, nagrađeni malinari ne samo da nisu mogli da se napiju, već ni pristojno „zagreju“ u najbližoj seoskoj kafani.
 

Kad banke nagrađuju…

Ne može se zaobići ni značajan broj domaćih banaka i inostranih ekspozitura koje raspisuju konkurse za nagrađivanje najboljih i najatraktivnijih projekata iz poljoprivrede. Bankari se gromoglasno hvale i da krajem godine nagrađuju veliki broj ostalih poljoprivrednika, ali kada se bolje pogledaju „sitna slova“ u obrazloženju za ovakav gest „široke ruke“, dolazi se do saznanja da su tako nešto zaslužili zbog urednog izmirivanja rata za kredite koje su kod njih uzeli. Zvuči to kao lepa pažnja iako je u pitanju „specifični“ proizvod prevejanih bankara.
 

Nagrade i priznanja koje nešto vrede…

Poljoprivrednici su na „meniju“ još jednog broja nesebičnih udeljivača diploma, zahvalnica i sličnih afiša, a to su medijske kuće. Doduše, tako nešto se ne može reći za godišnje, kao i nagrade za životno delo Udruženja novinara AGROPRESS koji prate poljoprivredu, jer praktično nema novinara sa čizmama na nogama koji ne „gori“ u svom poslu. Uz povremene manje senke, blistav sjaj punih šest decenija imaju sva priznanja koja se poljoprivrednicima dodeljuju na Međunarodnom sajmu u Novom Sadu. Neprijatnih fleka nema ni na priznanjima sabora proizvođača nacionalne voćke šljive „Dani šljiva“ koje organizuju opštine Osečina i Blace…
 

Izložba krava simentalske rase u Lajkovcu često je upoređivana po broju učesnika i nivou organizovanosti sa sličnim događajima u Švajcarskoj. Konkretno – sa onom u gradu Bernu gde se pista za „kasting“ muznih grla montira u samom centru grada. Dragan Marković, direktor Zemljoradničke zadruge iz Lajkovca,svojevremeno je uz oponašanje Švajcaraca želeo da napravi iskorak više kada je u pitanju davanje značaja ovom događaju i njegovim učesnicima. Tako je imao običaj da svaki nagrađeni domaćin bude zadružnim „mercedesom“ odvezen do kućne kapije. Kroz selo vozač je morao da smanji brzinu ne samo zbog toga, kako je objašnjavao, da komšije puknu od zavisti, već da se i oni potrude kako bi narednih godina dožive sličnu počast.

Da li uopšte neko poljoprivrednike nagrađuje?

Pored ovih zanimljivih, ali istovremeno i prozaičnih detalja sa nagradama i nagrađenima, ipak se nameće ključno pitanje – koliko se poljoprivrednika može pohvaliti da je za svoje pregalaštvo dobilo odgovarajuće državno priznanje? Iako dugo vremena pratim rad i život „vitezova zemlje“, tek kod nekolicine sam uočio da imaju u vlasništvu svetlije kolajne. I ti retki slučajevi nisu prošli bez iznenađenja, pa sam tako kod jednog vremešnog polaznika zimske škole za poljoprivrednike uočio da na reveru dotrajalog sakoa ima neko značajnije odličje. Kada sam bliže prišao, objasnio mi je da se radi o medalji koju je dobio kao učesnik proboja Solunskog fronta. Iako se radilo o uglednom poljoprivrednom proizvođaču, na pitanje da li je za tu vrstu izgaranja nagrađivan i koliko puta kratko je odgovorio da ga na „teškom poljoprivrednom frontu malo ko primećuje“. Da ne bude zabune, visoka državna priznanja za sedam decenija postojanja i rada u ovoj godini dobilo je nekoliko nacionalnih Instituta za voćarstvo i ratarstvo, odnosno povrtarstvo. Pojedinačno, koliko mi je poznato, niko nije udostojen takve počasti.
 

Ali, zato je ovih dana na naslovnim stranama štampe u više navrata objavljivana fotografija penzionisanog policijskog generala koji je na prsima imao više medalja i ordena nego neki od slavnih srpskih vojskovođa iz Prvog svetskog rata. Malo kome je jasno u kojim borbama i ofanzivama ih je zaradio, odnosno stekao. Nažalost, on nije usamljen slučaj. Pored takozvanih „bodigard generala“, stranačkih „gromada“, zajapurenih ekonomskih eksperata i sličnih „čigri“ (poput izvesnog direktora Elektrodistribucije Beograd koji se posle pritvora, kako su neki mediji slikovito dočarali „vratio kućama“, jer je nezakonito vršeći navedenu funkciju stekao čak 33 stana), onima koji su deo armature ovog društva pristup značajnijim priznanjima je naprosto zabranjen. Onima koji brinu o ovom vrednosnom kantaru poruka je više nego jednostavna: moraju da se uozbilje! Beskrajnu energiju poljoprivrednika niko ne može uništiti, ali zasigurno ovakva vrsta „kreativnosti“ mnogo toga može usporiti, posebno kada je u pitanju produbljivanje sve pliće i starije srpske agrarne brazde!

Izvori: Sopstvena dokumentacija, Podaci portala AGROMEDIA i dnevni list „Politika“