Ekonomsko-politička maksima „privatizovati ili umreti“ po mišljenju mnogih bila je i ostala pogubna za najveći broj poljoprivrednih organizacija i praktično se na prstima jedne ruke mogu navesti firme koje su se na taj način usrećile. Na spisku takozvane vlasničke transformacije duže vreme je utefteren i mega-špajz glavnog grada, Poljoprivredna korporacija Beograd, odnosno svima dobro znani PKB, za čiju sudbinu podjednako strahuju zaposleni, stručnjaci, kao i sami potrošači.
 

Nisu tačne tvrdnje da je država loš, pa čak i „nepodoban“ vlasnik i poslodavac. Uz kvalitetan i profesionalan menadžment svaka fabrika ili kompanija u njenim rukama može da dosegne sam vrh. Uz državnu logistiku najviši izazovi i prepreke na planu poslovanja, dobijanja povoljnih kredita, subvencija i pozicioniranja na tržištu mogu se preskočiti bez najmanjeg zaleta. Praktično iz mesta.

Možda vas zanima

Sve nas je manje, recituju statističari

Kolumne

30/07/2020

Suzavac se razišao, paori na stepeništu

Kolumne

19/07/2020

Varljivo leto dvehiljadedvadeseto

Kolumne

10/07/2020

Uspešni državni recept za valjevsko pivo

Za ovu tvrdnju dobar primer je Valjevska pivara koja je već treću godinu u stopostotnom vlasništvu države. Do tog statusa ona je stigla konverzijom duga za neizmirene poreske i druge obaveze u imovinski kapital koji je preuzela država. Skeptici samo što se grohotom nisu nasmejali kada su čuli da visoki državni činovnici, među kojima je i nekoliko profesionalnih političara, imaju hrabrosti i žele da nastave da „kuvaju“ i toče pivo. „Da padnu na leđa, polomili bi nos“, moglo se na račun ovog aranžmana čuti.

Međutim, vrlo brzo pokazalo se da Valjevska pivara za 155 godina postojanja nikada nije ostvarila bolje poslovne rezultate nego u ovom periodu. Pivo iz grada na Kolubari, šta više, ovih dana je prvi put otišlo na tržište Amerike, čime se može pohvaliti jako mali broj proizvođača ne samo iz Srbije, već i zemalja u okruženju.

Za ovaj recept spasavanja od bankrota prvenstveno su zaslužni lokalni političari i privrednici, koji su objasnili, a potom ubedili državu da davanjem podrške pivari neće novac baciti niz vetar. Uspeh ove kombinacije time je veći što se sve to događalo u vremenu kada je na čelu tranzicione euforije „granitno“ stajala maksima: „privatizovati ili umreti“!

Ko ne postupi na takav način, ubeđivani su privrednici kao i celokupna javnost, izgubiće „bonus“ na novi dan i svekoliku budućnost. Ova isključivost naprosto nije dopuštala ni najmanju korekciju i pored toga što ekonomija u najrazvijenijim zemljama sveta poznaje više od 20 oblika svojine.

Valjevska “Srbijanka” privatizacijom “izgubila” 600 radnika

Za razliku od Valjevske pivare, snishodljivi, plašljivi i partijski postrojeni lokalni političari i njihovi saradnici nisu uspeli da sačuvaju od naprasne privatizacije najveći poljoprivredni kombinat na prostoru Kolubarskog okruga, valjevsku „Srbijanku“. Neupamćena štetočina u obliku državne Agencije za privatizaciju prodajom za četiri miliona evra bugarskim vlasnicima ne samo što je ostavila bez posla 600 radnika, već je totalno dezorijentisala oko 6.000 poljoprivrednih gazdinstava koja su bila u tesnoj kooperantskoj vezi sa ovim kombinatom.

Novog vlasnika u Valjevu niko nikada nije video, a kada su angažovani „eksperti“ jednog dana gromoglasno najavili kako žele da ovaj kolektiv modernizuju i pretvore u vodeći za proizvodnju čipsa i još nekih „grickalica“, umalo su izbegli da ovdašnji, nadaleko poznati voćari uzmu motke u ruke.
 

Epilog ove privatizacije je i tužan i ružan. Uskoro će biti deset godina koliko dugo „Domaćinska kuća“, kako su drugačije zvali „Srbijanku“, nije od poljoprivrednika otkupila ni kilogram voća ili povrća. Kapije su zamandaljene, a opasni amonijak iz instalacija velike hladnjače istočen zbog bezbednosti grada.
 

Predstavnici vlasnika su bestragom nestali, dok njihovi pravni opunomoćenici prate kakav će biti epilog sa u međuvremenu uvedenim stečajem. Interesuje ih zemljište na kojem bi zidali a ne orali ili sejali. Jednom rečju, ovaj uzorni kombinat uništili su „skakavci“ brutalne burazerske privatizacije koja se pokazala gora od svake vrste nevremena od kojeg se inače poljoprivrednici najviše plaše.

I PKB-u se steže “svilen gajtan” privatizacije oko vrata

„Svilen gajtan“ privatizacije priprema se i za mega-špajz glavnog grada, odnosno Poljoprivrednu korporaciju Beograd, široj javnosti mnogo poznatiju kao PKB-kombinat. Iako su priče o traženju strateškog partnera, razgovora o modelima promene vlasništva, kao i potencijalnoj ceni, gurnute na medijsku marginu, sve ukazuje na to da je grad Beograd ipak rešio da proda PKB.

Slobodno se može reći i da ga se otarasi. Iako ova konstatacija grubo zvuči, kako se može drugačije razumeti iznošenje na pijacu jednog zaokruženog sistema proizvodnje hrane i agrobiznisa koji traje punih sedam decenija?!
 

Njegovom organizacijom i metodologijom rada i poslovanja ponosili su se ne samo u Srbiji, već i u ondašnjoj Jugoslaviji, ali stratezi grada Beograda, u čijem je inače vlasništvu, kao da ne prepoznaju kakav dragulj imaju. Iz PKB godišnje isporuče glavnom gradu 68 miliona litara mleka, što je čak 53% od ukupnih količina te namirnice. To je brojka pred kojom bi fascinirani i u stavu mirno stajali i najveći pesimisti i neradnici.

Značajne su i količine mesa, voća, povrća, žitarica i drugih proizvoda koje kombinat obezbeđuje, pre svega, za beogradsko tržište. Međutim, navedeni podaci, uz onaj da u kombinatu ima preko 2.000 zaposlenih, da uspešno funkcionišu Razvojni centar, Srednja škola, kao i drugi logostički sadržaji, ne impresioniraju njihove sadašnje vlasnike.

Glas upozorenja da se jedan ovakav agropotencijal ne može olako prodati za sada se može čuti od čelnika Samostalnog i Nezavisnog sindikata PKB, pojedinih poljoprivrednih stručnjaka, kao i samih građana.

“Ne prodajte ono što smo decenijama stvarali”, vape iz PKB-a

„Neka prodaju ono što su sami stvorili, a ne ono što je neko drugi decenijama stvarao, a oni dobili na poklon. Umesto da se posvete razvoju ovog perspektivnog poljoprivrednog giganta, koji iz godine u godinu beleži uspešne poslovne rezultate, menadžment grada Beograda odlučio se za prodaju, i to po tri puta nižoj ceni od realne“, jedna je od poruka čelnika dva sindikata PKB sa sednice održane u avgustu prošle godine.

„Ako naši bivši i sadašnji ministri nisu u stanju da to državno preduzeće sačuvaju od pretvaranja u privatno, treba u interesu cele zemlje i njenih građana momentalno da podnesu ostavke“, reči su Z.M. koji je svoj stav izneo u rubrici „Među nama“ u listu Politika.

Nažalost, njihov strah je opravdan, jer su iskustva sa privatizacijom brojnih poljoprivrednih kombinata i organizacija pokazala da u Srbiji posle dve do tri godine takva preduzeća najpre počinju da posrću, a potom i bukvalno nestaju. Aktuelne gazde ili su zaboravile na neponovljive viršle sa senfom koje su pojeli prilikom prvog dolaska u Beograd, ili pak pripadaju generacijama koje nisu imale tu sreću.

PKB je ne samo beogradska bašta, hranilica, sigurnost, toplina, pomenuti špajz ili modernije resurs, već i svojevrsni suvenir glavnog grada za koji bi i direktori, odnosno menadžeri tipa Srećka Šojića znali da kažu: „Polako sa tom prodajom“! Ili je možda, kako reče veliki pesnik i akademik Matija Bećković, došlo vreme da idemo natraške ne bismo li negde dogurali, odnosno stigli!?

Izvori podataka: „Poljoindustrija“, list poslovnog sistema PKB; lična dokumentacija; dnevni list Politika