Nekada je ćuran bio zaštitni znak Jagodine. S razlogom se ova ptica našla na grbu grada, ali danas je to samo uspomena. Naime, Jagodina je u bivšoj Jugoslaviji bila centar proizvodnje i tova ćurki. U okolini Jagodine se proizvodilo čak 700.000 ćurića godišnje. Danas je ostala tek jedna farma, a i na njoj je broj ćurki desetkovan.
Zoran Milanović 30 godina proizvodi i tovi ćurke na porodičnom imanju u selu Bagrdan. Poslednji ćurkar imao je doskoro na svojoj farmi od 15.000 do 20.000 ćurki, ali je bio prinuđen da smanji broj. Sada gaji svega 2.500 ovih pernatih životinja.
Možda vas zanima
„Proizvodnju sam u poslednje četiri godine morao da desetkujem zbog male tražnje ćurećeg mesa na domaćem tržištu. Izvoz ćuretine, čije belo meso važi za ekskluzivitet i dostiže visoke cene u inostranstvu, nije moguć, jer u Srbiji ne postoji sertifikovana klanica za klanje ćurki“, kaže Zoran Milanović, odgajivač ćurki iz Bagrdana.
Sam napravio mašinu za čupanje perja pilića tovljenika
Nekada je u okolini Jagodine sve vrvelo od ćurki, jer je proizvodnja bila isplativa, a tražnja veća. Pad standarda uticao je na promet. Naš sagovornik navodi da se nije razvila navika potrošača da pripremanju jela od ćurećeg mesa, pa sada prodaje uglavnom pred praznike.
Izvoz ćuretine, čije belo meso važi za ekskluzivitet i dostiže visoke cene u inostranstvu, nije moguć, jer u Srbiji ne postoji sertifikovana klanica za klanje ćurki.
„Ćureće meso na domaćem tržištu nema veliku prođu i važi za sezonsku robu uoči zimskih praznika. Problem predstavlja i visoka cena od 400 dinara po kilogramu u vreme opšte besparice sprskih potrošača. U Švajcarskoj, primera radi, belo ćureće meso dostiže cenu i do 35 franaka. Ali, o izvozu ovog artikla ne može ni da se razmišlja“, dodaje Milanović.
Jedna od glavnih otežavajućih okolnosti odgajivača je nestabilnost cena na tržištu. Dužina tova traje od 18 do 24 nedelje. Proizvođač mora da obezbedi sav potreban novac za jato i za hranu tokom celog perioda gajenja.
Ćureće meso na domaćem tržištu nema veliku prođu i važi za sezonsku robu uoči zimskih praznika.
„Za to vreme niko ne zna za koliko će prodati meso, jer niko pouzdano ne zna cenu unapred. Mnogo je nepoznanica u startu i retko ko hoće da rizikuje, jer se ulaže ogroman novac. Nema konstantne cene mesa, i zbog toga je većina odustala. Ja se ceo život bavim ovim i ne znam ništa drugo da radim. A i po obrazovanju sam vezan za veterinarsku struku i to sa specijalizacijom za ćurkarstvo, tako da ostajem u ovoj oblasti. Sad nema mrdanja“, kaže Zoran.
Budite kao Goca – isti posao, ZDRAVIJI PROIZVOD!
Retke ćurkare boli i činjenica da ne postoje državne subvencije za tov ćurki. Milanović kaže da „nije čuo da država daje bilo kakav podsticaj za tov“. On je trenutno jedini ozbiljniji proizvođač ćurki i ćurećeg mesa u centralnoj Srbiji, od Smederevske Palanke do Leskovca.
Sagovornik: Zoran Milanović, ćurkar
Foto: Biljana Nenković
Komentari