Koze ulaze na mala vrata u Šumadiju! Ova životinja je najčešće adut onima koji iz grada migriraju u selo. Kažu, ulaganja nisu velika, nije zahtevna za održavanje, a dobit može da bude solidna. Jer, kozji sir u poslednje vreme postaje na trpezama sve cenjeniji i traženiji kao svojevrstan delikates. Na to upravo i računaju domaćini koji su napustili betonsko sivilo i odlučili da sreću potraže u idiličnim pobrđima centralne Srbije.
Možda vas zanima
Porodica Cvetković iz Petrovca kod Kragujevca preselila se iz grada pre nekoliko godina. Od prvobitnog vikendaškog placa napravili su mini imanje, u kome centralno mesto imaju koze i proizvodi od mleka. Oni prave sir i iskustvo im govori da bi ovaj proizvod mogao da ima perspektivu.
„Mladi kozji sir, bilo da je u pitanju prevreli, ili u maslinovom ulju sa začinima, sasvim je svejedno u kom obliku ga iznosite na sto, ukusan je i lekovit“, kaže naš domaćin, Dragan Cvetković iz Petrovca kod Kragujevca, inače veterinar po struci.
Mladi kozji sir, bez obzira u kom obliku ga iznosite na sto, ukusan je i lekovit.
Cvetkovići već imaju stalne mušterije, a najbolja reklama je, kao i uvek, lična preporuka. Tehnologija se ne razlikuje mnogo od pravljenja kravljeg sira. Potrebno je samo mnogo strpljenja i vremena na putu od svežeg mleka do kriški sira. Jedina razlika je ta što je za kilogram kravljeg sira potrebno oko pet litara mleka, a za kilogram kozjeg od tri do tri i po litra.
Dragan i njegova supruga Svetlana u gazdinstvu žive sa dve ćerke, a sir prave od mleka koje dobijaju od sopstvenih koza. Imaju ih 30, rase Francuska alpina. Dnevno pomuzu od 25 do 30 litara mleka. Ali, početak priče i tajna kozjeg sira nalazi se ne toliko u tehnologiji, već u ishrani koza. Ova životinja, koja je ranije u narodu bila poznata pod nadimkom „sirotinjska krava“, na livadama i vrzinama iz raznovrsne flore pokupi mnoge hranljive sastojke, koji njen proizvod čine tako specifičnim.
„Koza pojede ko zna koliko lekovitih travki na paši i to je ono što njeno mleko čini ukusnim i lekovitim, pa i sam sir. Zato je najvažnije izvesti ih iz štale. U okolini Petrovca ima na pretek zapuštenih livada i utrina, samo je potrebno obezbediti pouzdanog čobanina. U ovom slučaju to sam ja! Tako smo pronašli mir i egzistenciju. I ne kajemo se zbog te odluke. Na našem imanju imamo prostor koji iznajmljujemo za dečje rođendane. Ali, pod našim uslovima. Umesto grickalica i gaziranih sokova, deci služimo kozji sir, prepeličja jaja, domaće sokove i kolače. Nema ničeg industrijskog i taj koncept polako dobija na popularnosti“, kaže Dragan.
Još jedan akademski građanin sa svojom partnerkom odlučio je da napusti grad. Vladimir Đorđević, dramski pisac, i Sanja Todorović, pejzažni arhitekta, proletos su se preselili u Pajazitovo. Njihova srećna okolnost je što su imali na raspolaganju imanje Vladimirovog dede.
Izbor je pao na koze, jer uslovi za gajenje nisu zahtevali mnogo ulaganja.
„Doduše, bilo je zapušteno, ali imalo je sve potrebne objekte. Sređujemo polako. I naravno, nabavili smo stado od tridesetak koza. Sanja pravi sir, i tek ćemo videti kako će se situacija razvijati. Od kulture svakako ne može da se živi. Izbor je pao na koze, jer uslovi za gajenje nisu zahtevali mnogo ulaganja. Sada sami raspolažemo svojim vremenom. Ne kažem da se ovde lenčari, naprotiv. Prvih desetak dana imali smo upalu mišića od muže koza i pili smo tablete protiv bolova“, kaže Vladimir.
Sanja je godinama radila u Africi, a kada je došla u Pajazitovo, o pravljenju mlečnih proizvoda znala je tek toliko da može da napravi kiselo mleko. Dosta istražuje na internetu i traži sve o tehnologiji kozjeg sira i delikatesa. Cilj im je da od toga jednog dana sasvim solidno žive. Koze im donose mir, a najveće iznenađenje za njih je bilo što su ih komšije molile da ih teraju na ispašu po njihovim imanjima koja su uglavnom zarasla u vrzine.
Sagovornici:
Dragan Cvetković, veterinar iz Petrovca kod Kragujevca
Vladimir Đorđević, dramski pisac iz Pajazitova
Foto: Biljana Nenković
Komentari